УСПОНИ НА ВРХОВЕ У БОЛИВИИ И ПЕРУУ ЈАНУАР-ФЕБРУАР 2024.

Указала нам се прилика, а сложили су се и други предуслови, те се супруга и ја нађосмо у групи за успон на неке врхове у Боливији и Перуу, као и у туристичком обиласку значајних дестинација у Чилеу, Боливији и Перуу. Групу је организовала ПСК Победа из Београда са предвиђеним трајањем од 26 дана.                                                        Након боравка од недеу дана у пределима на висинама и до 4500 м, дошло је време за наш први успон, успон на вулкан Ликанкабур у јужном делу Кордиљера, у Боливии.                                                                                                                             Вулкан Ликанкабур, успон 4.2.2024.год., налази се на граници две јужноамеричке државе: Чиле и Боливија, 40 км од Сан Педро де Атакама. Висина вулкана Ликанкабур је 5923 мнв. Има облик регуларног конуса, а на врху је мало језеро, које је највише на свету. Језеро је покривено ледом током целе године, јер се температура ваздуха овде не повећава изнад -30 ° Ц. Судећи по остацима древних Инка, последња вулканска ерупција била је пре 500-1000 година.                                                                                                                Дошли смо до дана пењања на вулкан Ликанкабур који је популарна туристичка дестинација. Слабо сам спавао, скоро никако, а устајање је било у 1:00.  После припрема џиповима крећемо ка полазној тачки за успон у 2:00. Вожња каменитим импровизованим путем, тако да се џипови на местима провлаче и нагињу ка падини. Прошли смо поред она два језера (зеленог и белог), да то није ни могло бити у видокругу. На успон полазимо у 2:55, нас 13 планинара и 3 водича, боливијца. Полазимо са коте 4646 мнв. Импровизована стаза са каменитом вулканском подлогом, час ситнијег, а повремено крупних громада камена, постепено  добија на успону. Већ после двадесетак минута постаје ми мука у стомаку.  Онда ми водичи дају неку таблету против мучнине. Попијем то и покушам да идем даље. Још мало сам издржао и рекао водичима да одустајем. Нисам хтео да се исцрпљујем и да успоравам групу. Водичи, посебно наши поздравили су моју одлуку. Један од водича вратио се самном до џипова, где сам се смирио, дремао и одмарао. Мој успон са повратком био је 2,2 км са 217 м успона, дошао сам да коте 4863 мнв. Сав тај мој догађај трајао је око 90 минута. После мог одустајања одустало је још 4 члана. Пошто смо се комплетирали за један џип, један од возача вратио нас је у дом.     Група од 8 планинара са 3 водича наставила је успон. После оног равнијег дела улазе у кулоар који је настао течењем вулканске лаве. Кретање кроз стрми колуар по принципу серпентина био је спор и напоран. Негде на висини од 4500 мнв, излази се на гребен на ком је крупнија структура камења.Јак успон,напоран и због разређеног ваздуха. Поједини планинари кад год је пауза задремају,вероватно је и то одлика висинске болести. Неки планинари би да иду брже осећају да могу тек пред сам врх водич тој гупи дозвољава одвајање Мало помало, уз чешће одморе, преосталих  планинара, у 13:30 излазе на врх, на гротло вулкана Ликанкабур, за 10 сати и 30 минута. Међу њима је и чланица Челика Биљана Грујић. По њиховој причи, те још увек сунчаном дану, призори, поглед који заустављају дах, не само због разређеног ваздуха. Поглед на околину, али и посебан доживљај при погледу у гротло и зелено залеђено језеро. Доживљај који се урезује у биће за сва времена. Следе честитања, фотографисање ради овековечења овог догађаја и призора. Обзиром да се време квари, наилазе незгодни облаци, а не тако далеко од планинара и сева, муње се виде, али и све јаче чују. Паковање и што пре склањање са врха. Био је то најбржи могући силазак, по снегу и суснежици, по клизавим стенама, уз муње и громове, уз страх који је био покретачка снага. Тако уз слабу видљивост планинари се докопаше џипова у 18:30, за 5 сати од изласка на врх. Срећни и задовољни вратише се у дом где их је чекала добродошлица, врућа чорба и остало што је битно за опоравак и прославу успеха.                                                                           Утурунку 6008 мнв. Следи прелазак на локацију ради успона на Утурунку. Ручали смо у једном сеоском имању које се бави туризмом. Има ту и соба преноћиште. Одатле нас је дуг пут водио до насеља Кетена чико, на наше ново коначиште, одакле сутра рано зором идемо на успон, на Утурунку 6008 мнв. Увече сам се добро осећао, никаквих потешкоћа нисам имао, тако да сам се одлучио да се пријавим и покушам успон на Утурунку.                                                                                                                                     Уторак 6.фебруар, рано јутро устајање и припрема за одлазак џиповима у подножје Утурунка. Утурунку је неактивни вулкан у провинцији Сур Липез у Боливији. Висок је 6.008 метара, има два врха и састоји се од комплекса купола лаве и токова лаве. Има трагове некадашње глацијације, иако тренутно не носи глечере. Термин утурунцу значи „јагуар“, на језику кечуа. Вулкан је видљив издалека. Данас је Утурунку циљ туризма. Некадашњи рудник сумпора под називом „Утурунку“ налази се на планини, близу врха, и сматран је једним од највиших на свету. Вијугави пут који је служио руднику сумпора води уз планину, а путеви пролазе дуж северног, источног и југозападног подножја Утурунку. Вулкан има два врха на врху, један висок 5.930 метара, а други висок 6.008 метара. Они су удаљени око 1 километар и одвојени су седлом које је високо 5.700 метара. Добро се осећам, а и нешто боље сам спавао. Донесем коначну одлуку да пробам успон. Устали смо у 3:00, те после припрема и једноипо часовне вожње стижемо до полазне тачке за успон. Полазимо, нас 16 планинара у 5:55 са око 5600 мнв. Са нама су и 3 водича, боливица. Пут и стазица имају постепени успон. Мени је већ после петнаестак минута слабо у стомаку. Обавим тоалет и пођем даље. Али стање се не побољшава, све већа је мука и све теже идем. Нешто мало повратим и покушам још мало. Водичи ми дају и таблету против мучнине. Пробам још мало, али не иде, мука, дрхтавица у ногама, немам снагу. Нагон за повраћање, а ја се спустим на снег да ми буде лакше. Повратим и устанем.  Измере ми кисеоник у крви, а оно само 67%, са пулсом од 131. Одлучим да не идем даље, одустајем. Један водич се врати самном до џипа, где примим кисеоник и постепео уз дремку се опоравим. У оба смера прошао сам 2,45 км са 159 м успона и изашао сам на коту 5768 мнв, што је моја највиша кота, уопште. Колона је даље стазом, по снегу и између два дела вулкана, са седла постепено изашла на гротло Утурунка 6008 мнв. На врх су изашли у 11:00, а међу онима који су се успели попети је и чланица ПСК Челик Биљана Грујић. Овом висином Биљана је остварила највишу коту коју је постигла нека од Челикових чланица. Обележје врха је дрвени стуб (гредица) на ком пише 6008. Врх је био у облацима, тако да је изостало уживање у околним пределима који би се могли видети са ове висине. Зато се после фотографисања кренуло назад ка полазишној тачки, те је са успоном и повратком завршена тура након 7 сати, односно у 13:00.                                                                                                                                                  Успон на Виницунца – Планина дугиних боја, петак 16.2.2024.год. Рано ујутро, минибусом смо кренули ка полазној тачки за успон на Виницунцу. По планинским путевима и серпентинама, после 3,5 сати вожње стижемо до места одакле се организује успон. Ту су мештани са коњима за оне који не могу да ходају, да уз помоћ коња, ипак изађу на врх. Ту су и они са ламама за фотографисање, да се заради нека парица. Успон је почео са коте 4600 мнв, а овога пута нисам имао тегоба. Прилагодио сам темпо кретања свом ритму дисања и тако после сат и 45 миута обрео се на врху Виницунцу, на 5036 мнв.  Био сам срећан, што сам на овој нашој турнеји коначно издржао, те да ме висинска болест није спречила да имам ову висину. Вероватно је томе допринео и сад већ дужи боравак на овим висинама, као и покушаји које сам имао на Ликанкабуру и Утурунку. На врх је изашла и чланица ПСК Челик Биљана Грујић. Предиван осећај, боје дугине планине нестварне, а ред за фотографисање на врху указује на популарност ове дестинације. Обавили смо овековчење нашег успеха и после пола сата кренули назад. Доле смо били за 50 минута. На самом крају силаска има једно лепо језерце, чије границе су у облику срца. Дивно место за неку заједничку фотографију. Планина Дугиних боја, такође позната као Виницунца и Монтана де Сиете Цолорес (Планина од седам боја), лежи у удаљеној регији перуанских Анда. То је део планинског ланца Вилцанота и планине Аусангате, која је са 6384 метра највиша планина у области Куско.                         Ван планинатства.                                                                                                           Тако је прошао наш планинарски део, али отићи овако далеко, што се можда дешава једном у животу, а не видети још понешто тога значајног, била би права штета. Зато је овај пут искоришћен да се још тога види и доживи.                                                                     Кренули смо од Сантјага, главног града Чилеа. Сантјаго де Чиле, главни град Републике Чиле и управно средиште истоименог метрополитенског региона. Његово шире градско подручје познато је под именом Гранд Сантииаго. Основан је 12.2.1541 год. Лежи на реци Мапучо у подножју Анда на висини од 500 до 700 m.                                            1520, на Јужно Америчко земљиште крочио је први европљанин – Фердинанд Магелан, од тог тренутка почиње нова ера овог поднебља. 1541, Педро де Валдивиа, шпански Конквистадор, долаз и осваја село Санта Луциа, који је касније постао град Сантиаго де Чиле. Гувернер Валдивије није увек могао бити у граду, водио је трупе у арауканском рату против индијанаца.                                                                                                 До 1818. године Сантиаго де Чиле је био део царство Перуа, Чиле је била сиромашна колонија и остала у сенци моћног владара Перуа. Године 1808. године, када је шпанска колонијална репресија ослабила, у Чилеу је почео талас ослободилачког покрета. То је довело до чињенице да је Чилеу проглашена независност 1810. год., што је довело до готово десетогодишњег рата. Али, брани се статус независне државе, а Сантiаго је постао главни град нове државе.                                                                        Ми смо се сместили у центр града, недалеко од трга Оружја (ПЛАЗА ДЕ АРМАС).  Трг је велики парк на ком ври живот, посебно у касно поподневним и вечерњим часовима. Ту су разне импровизоване представе које окупљају знатижењнике, који извођачима убацују у шешир понеку новчаницу у знак подршке и захвалности за њихов учинак. Ту су кловнови, самостални певачи, групе које свирају и певају, а неизбежни су и продавци разних производа, пре свега сувенира. Са трга се улази у катедралу која има католичка знамења,  огромну и пространу. Одмах до трга је и музеј предколонијалног периода. Ту је и зграда парламента. Нешто мало даље је трг и парк на чијем челу је зграда председника Чилеа, званична резиденција председника Чилеа, палате Ла Монеде, у класичном стилу, прави је драгуљ града,  а око парка су статуе свих председника, укључујући и свргнутог председника Салвадора Аљендеа. Једино изостаје скулптура оног ко је увео диктатуру свргавши Аљендеа недостаје Пиночева. Долазећи до трга и у свим улицама које у ширем подручју гравитирају ка тргу, тротоари су закрчени уличним продавцима, онима који имају робу на тезги или једноставно на некој простирки на бетону. Ту се све продаје од робе до хране. Ту се кува, пече, пржи, праве сокови, праве сладоледи, љушти и продаје воће: кактуси, поморанџе, авокада, … продају:кувани и печени кукуруз, лубенице, диње, трешње, јагоде, брескве, грожђе, … сво сезонско воће, јер у то време тамо је било лето. Невероватна гужва, а сви нешто продају и купују.                                                                         Направили смо и пешачку туру на брдо Санта Луциа  један је од најпосећенијих јавних паркова у земљи, који нуди панорамски поглед на град. Ту је и тврђава Хидалго једна од колонијалних реликвија која се може наћи на Санта Луцији. Брдо Санта Лусија, такође познато у Мапучеу као брдо Хуелен, је мање брдо у центру Сантјага. Налази се између Аламеда дел Либертадор на југу, улице Санта Луциа на западу и Вицториа Суберцасеаук на истоку. Брдо има надморску висину од 629 м и висину од 69 м над околином. Брдо је остатак вулкана старог 15 милиона година. Брдо обухвата парк од 65.300 квадратних метара који красе китњасте фасаде, степеништа и фонтане. На највишој тачки налази се видиковац популаран међу туристима који посећују град и ово место окупљања. Садашњи назив потиче од дана када је Педро де Валдивија освојио брдо, 13. децембра 1540. Тај дан слави „Санта Луциа“.Ту се налазе:Нептунова фонтана. Ермитаж Брдо Санта Луциа. Споменик Педру де Валдивији. Споменик надбискупа Мануела Викуње Ларена. Списак са именима људи који су основали град Сантјаго.             Отпешачили смо и на друго брдо, свакако више, а можда и значајније. Ово брдо се налази са десне стране, не уз саму реку Мапучо.  Наш покушај да изађемо на сам врх брда код споменика  Пресвете Богородице, није успео, јер су баш тај дан имали неке радове. Пришли смо му на неких 50 метара.  Ово брдо се зове Сан Кристобал и дели Сантјаго на два дела. Са њега се могу лепо видети оба дела града. Издиже се 850 м надморске висине и око 300 м изнад остатка Сантјага; врх је трећа највиша тачка у граду. Брдо Сан Кристобал су шпански конквистадори назвали за Светог Кристофора, у знак признања да се користи као оријентир. Његово оригинално аутохтоно име је Тупахуе. Брдо Сан Кристобал је почео да се користи 1903. године постављањем опсерваторије, тренутно познате као опсерваторија Мануел Фостер. На његовом врху се налази светилиште посвећено Пречистој, са 22-метарском статуом Пресвете Богородице, амфитеатром и капелом. Статуа  је висока 14 метара, а постамент на коме почива 8,3 метра. Статуа је ноћу осветљена светлима постављеним на бочним странама, што омогућава да се види са свих страна Сантјага, а ноћу из са већих раздаљина. У подножју брда Сан Кристобала налазе се чилеански национални зоолошки врт и башта у јапанском стилу. У пределу брда Сан Кристобалу се налази највећи јавни парк у Сантијагу, Метрополитен парк. Ово је веома популарно подручје за планинарење, трчање и шетњу, тако да смо сретали људе који трче, возе бицикле или моторе. У време нашег ходања срели смо породицу на бициклима из Бразила. За успомену направили смо заједничку фотографију код натписа  Чиле.                                                                                        Четвртак 1.2.2024.год., локални лет из Сантјага до Калама, у непосредну близину места Сан Педро де Атакама, ради обиласка пустиње Атакама. Налази се на надморској висини од 2438 метара  и практично нема вегетације, мада се налази само 45 км од боливијских шума. Сан Педро де Атакама има око 6 хиљада људи. То се објашњава пустинским тереном, који карактеришу неповољни услови за живот, готово потпуни недостатак вегетације. Али с друге стране су слана језера са јединственом микрофлором и лагунама високо у планинама. Слаба вегетација је резултат активности вулкана који окружују град.  Представници фауне који живе на овим местима су фламингоси који красе овај предео. Сан Педро де Атакама нуди пустињски туризам са свим својим предностима. Одлучили смо се да одемо            13 км од града где је позната Месечева долина, она осваја освежењем. Овде нема вегетације, само песак и камење, па овде, доживљавамо топли Чиле са свежим ваздухом океана који долази са друге стране. Добија се осећај да смо пали на другу планету где човекова стопа није стала. Месечева долина настала је због разлике у температури, као и због константног дувања ветрова. Пејзаж створен напорима ових природних уметника заиста подсећа на површину Земљиног сателита. Овде смо видели стене које досежу величину двоспратне куће. Ту су пешчани спрудови. Ту је место где је копана со (бивши рудник соли), где у потпуној тишини слушате пуцкетање које настаје у процесима који се у утроби планине одвијају на бази соли. Недалеко су и статуе од камена које је природа створила, три положаја богородице(седећи, клечећи и лежећи). Ту су исклесане скулптуре лама. А, како сунце одлази на починак, ту је невероватан призор заласка сунца. Наравно све забележено снимцима апаратима и телефонима.  А када су звезде осветљене на небу и месец се диже, пејзаж постаје потпуно нестваран.             Долина гејзира у пустињи Атакама 2.2.2024.год.                                                                   Пустиња Атакама је на мапи означена као постепено уздизана у источном делу и претварајући се у прекрасну висораван.  Овде, на надморској висини од преко 4.200 м, налази се још једно невероватно место – долина гејзира, названа Ел Татио. Међу познатим гејзирским долинама у свету, с правом се налази на трећем мјесту. У неким изворима висина ерупције достиже 30 м, али то не привлачи туристе.  Већина гејзира који се пробуде у зору до 9-10 ујутро се повуку, престајући да емитују у ваздух мешавину паре, сумпора, воде и разних минерала. Ова фантастична слика природних фонтана, мењајући боју у зрацима излазећег сунца, омогућила нам је да замислимо како је Земља изгледала пре неколико милијарди година и привлачи људе из целог света. Имали смо среће, да је у време нашег обиласка већина гејзера била у напону, са мање или више издашности. Јединствен доживљај, али и прилагођавање на висине ради предстојећих успона на врхове вулкана.                                                                                                                       Субота 3.2.2024.год., Путовање аутобусом до границе Чиле-Боливија, добрим асфалтним путем кроз пустињски део. Са наше леве стране издиже се Ликанкабур. Праћење Ликанкабура, а мисли су већ у сутрашњем дану када би требало да кренемо на њега, са надом да ћемо изаћи на сам врх овог великог уснулог вулкана. Долазимо на гранични прелаз Хито Кајон који је на 4650 мнв, те после око 500м између две полициске испоставе улазимо у Боливију. Потом и на царину где електронски попуњавамо предвиђене податке, све преко апликације на мобилном телефону. Прелазимо у џипове и почиње вожња кроз пустињу Атакама у Боливији. Недалеко је дом, који је на 4200 мнв,  који ће нам бити база за први успон.                                                                               Следећег дана 5.2.2024.год., јутро почиње са купањем уз обалу језера у мањим базенима са термалном водом. Но пут кроз пустињу и наше обавезе терају нас даље. А пут, скоро да га нема. Возачи џипова праве трагове кроз пустињу, и тако ти трагови постају путеви. Има их много, паралелних, који се секу и … Али возачи тачно знају где треба да иду и куда да прођу. Тако најпре пролазимо поред једне мање термоелектране која производи струју на бази паре која је настала у гејзерима. Потом стижемо до једног предела са гејзерима који не дају велику издашност, можда и због оне термоелектране. Обиђемо то, забележимо апаратима и даље кроз пустињу. Тако да стижемо до нове дестинације до језера (лагуне) званог Колорада. Ту излазимо и правимо дужу паузу. Између два дела језера је брдо са стазом за посетиоце, предвиђено и уређено за туристе. Лево и десно је живо језеро, живо јер на њему буја живот, вегетација. Ту су многе птице, али најбројнија су јата фламингоса. Како је сунце час иза облака а час обасјава језеро, тако се мењају боје и призори на језеру, па и фламингоси добијају нијансе разних боја.   Након доручка 7.2.2024.год., наставак путовања алтипламом до салара Ујуни. У Ујунију обилазак чувеног гробља возова, локалне солане и највећег салара на планети.                    Салар де Ујуни, представља највећу слану равницу на свету са површином од 10.582 километара квадратних. Недалеко од гребена Анда, налази се на надморској висини од 3.656 метара.                                                                                                                                Салар на шпанском језику значи „слана површина“, док Ујуни потиче из језика ајмара и значи обор. Ујуни је такође име града који служи као полазна тачка за све туристе који посећују Салар. Салар де Ујуни може најпростије да се преведе као уоквирена слана површина. Легенда тог народа каже да су планине Тунупа, Куску и Кусина, које окружују Салар, дивови. Према тој легенди, Тунупа се удала за Кускуа, али је Куску побегао од ње са Кусином. Уцвељена Тунупа је почела да плаче док је дојила свог сина и њене сузе помешане са млеком формирале су Салар. Људи који живе тамо посматрају Тунупу као божанство и сматрају да место треба да се зове Салар де Тунупа.                        Салар де Ујуни је део Боливијског алтиплана Јужне Америке. Алтиплан је висок плато (висораван), који је формиран током издизања Анда. Он обухвата језера свеже и слане воде, као и слану равницу окружену планинама, без излаза за дренажу.                          Салар је практично лишен било каквог животињског и биљног света. Подручјем доминира џиновски кактус, који расте око 1 центиметар годишње до висине од 12 метара.   Сваког новембра, Салар де Ујуни постаје плодно тле за три врсте јужноамеричких фламингоса: чиленаске, андске и ретке џејмсове. Ову област, такође посети око 80 различитих врста птица, као и андска лисица.                                                                                       Шетали смо се саларом и правили разне фотографије. Занимљиво је да је на салару вожен део трке Падиз-Дакар, онда кад је трка пресељена у Јужну Америку.       Има ту обележја ове веома захтевне трке, међу којима су и заставе земаља учесница, као и постоља за проглашење најуспешнијих.  На салару смо дочекали залазак сунца, а возачи џипова приредили су нам дружење уз грицкалице и црвено вино. Осмислили су фотографије при заласку сунца где је сваки учесник у по једној од чаша вина, а позадина је залазак сунца. Ова и друге илузије је нешто што продире у сваку пору бића. Фантазија.                 У Ла Паз стижемо 8.2.2024.год., после 8,5 сати ноћног путовања. Ла Паз званично познат као Нуестра Сенора де Ла Паз  енглески:( Госпа од мира ), а такође и Чуки Јапу  је седиште владе као и законодавна и извршна престоница, у западном централном делу Боливије, 68 км југоисточно од језера Титикака, смештен је у кањону који ствара река Чокејапу. Налази се у здјеличастој депресији, у диелу Амазонског басена, окружена високим планинама. Изнад града је високи Илимахи са троструким врхом . Његови врхови су увек завејани и видели смо их из многих делова града. Ла Паз је највиша престоница на свету. Ла Паз је основао 20. октобра 1548. шпански капетан Алонсо де Мендоза, на месту насеља Инка Лаја као тачка повезивања комерцијалних путева који су водили до Лиме. Потом смо отишли на успињачу, а занимљиво је да су успињаче уствари градски превоз у овом граду. За сада их је три од предвиђених 10 које ће у будућности олакшати живот становништву. Карта за успињачу кошта 3 боливијаноса, нешто мање од пола долара. Одвезли смо се до брда Ел Алто, чија највиша тачка је на 4095 метара. Одатле се пружа поглед на готово целокупни град. После силаска са брда, упутили смо се на Главни трг Муриљо (трг Оружја), где је леп парк а око њега су  Парламентарна зграда, Катедрала и Председничка палата; Трг Муриљо се налази у историјском делу града. Пројекат кварта створен је 1558. године. Развио га је познати боливијски архитекта Јуан Гутиерез Паниага. Трг се зове Педро Муриљо, један од најзначајнијих државника који су подржали независност земље. Раније је трг био место у којем су се одржавали важни друштвени и политички догађаји у Боливији. Катедрала – главни верски храм града. Катедрала је саграђена у другој половини деветнаестог  века, у стилу неокласицизма са елементима барока. Међу карактеристикама храма треба поменути и олтар и степенице, направљене од италијанског мермера. Председничка палата – службену резиденцију шефа државе. Национални конгрес Боливије се такође односи на најважније државне структуре. Налази се директно насупрот Председничке палате. Данас је његова главна карактеристика сат, чија  стрелица је у супротном смеру казаљке на сату.         Катедрала Дјевице Марије, дуго времена Боливија је била колонија Шпаније. Становници су масовно превођени у католицизам, а до 1609. скоро 80% становништва су прешли у католике. У земљи су почеле градити католичке цркве, од којих су многе добро очуване. Катедрала Девице Марије – главна религиозна атракција Ла Паза и један од најлепших зграда у Боливији. Катедрала је саграђена 1935. године. Сматра се да је прилично млада верска структура у Ла Пазу. Музеј коке – Узгред, једини на свету; Боливија, Колумбија, Перу – такозвани „андеан кокаин троугао“. Овде је рођен један од најопаснијих дрога на свету, јер зависност од тога није ни остварена. Данас смо видели место  у ком се могла видети историју појављивања ове супстанце – Музеја Коке, која се налази у Ла Пазу срцу Боливије. Музеј Кока је један од најнеобичнијих музеја на свету. Основана је 1996. године од стране др Јорге Хуртадо Гумусио. Већ 20 година тако необична тачка интересовања, не престаје да интересује стране туристе. У време наше посете музеј је био запоседнут посетиоцима. Музеј заузима малу једноспратну зграду, више као подрум, а не популаран туристички центар. Међу експонатима важно место заузима фото галерија: на бројним фотографијама и исечцима из новина може се пратити дуга историја конверзије обичних листова коке у наркотичну супстанцу. Све смо то могли пратити по садржају који нам је дат на енглеском језику. Полако од тачке до тачке, али најпре од почетне од пре око 8000 година. Онда када је овдашњи живаљ, на овим висинама открио да му лист биљке кока олакшава битисање на овим висинама. Микро елементи коке, као и боље везивање кисеоника на овим висинама, где га је у ваздух мање, био је стимуланс за живот, олакшање. Употреба ове биљке била је прилично безопасна. Индијанци и остала јужноамеричка племена жвакали су листове коке 40-45 минута како би ублажили умор, угасили жеђ и глад. Овај ефекат објашњава висок садржај витамина и других корисних микроелемената. Кока се такође активно користи у фармакологији, прехрамбеној индустрији и козметици. Листови коке су један од главних симбола културе и традиција Боливијана. Овај производ се продаје свуда: на тржиштима, у продавницама, у апотекама итд. У Музеју Коке постоји кафић, специјализована за јела и пића која се могу припремити из ове биљке. Нисмо имали храбрости да се упустимо у конзумацију тих јела. Један од разлога је био наш страх да ћемо имати проблем који би нас удаљио од зацртаног наставка нашег боравка, како у Боливији, тако и Перуу. Следећа наша дестинација је био муеј сликарства и скулптура. Изванредна дела њихових аутора, а на мене је најачи утисак оставила слика на којој кондори надлећу ону планину изнад Ла Паза, планину која је под вечитим снегом. Ремек дело. Потом смо се одлучили на једну дужу шетњу улицама Ла Паза: Сагамагу (где смо на улицама видели карневал, мексичка заједница је уз игру стигла до свог одредишта, где се они окупљају), Сан Франциско, авенија Санта круз, авенија Камачо, авенија Симон Боливар, трг Аркуеологица где је национални стадион Боливије ( једини стадион на овако великој надморској висини, за кога постоји одобрење ФИФЕ да се играју званичне репрезентативне утакмице). Затим смо кренули назад: авенија Салверди, Литорал, авенија Арце, трг Боливиа Виллазон, трг дел Естудианте, ел Прадо, авенија 16 де Јулио, трг Венецуела, авенија Санта Круз, катедрала сан Франциско, Сагамага, Илиман… На бројним трговима и скверовима, по парковима су споменици личностима и догађајима из њихове историје. Све време ходања, било је то карневалско расположење, многи млади су се прскали пенама из шприцева, не само између себе, већ су у ово увлачили и наизглед незаинтересоване пролазнике и туристе.                        Током тог ходања имао сам на себи мајицу ПСК Челик, мајицу са грбом Челика на грудима у ћириличном писму. Одједном нас зауставља један пролазник. Каже да је видео ћирилицу, пришао нам и почео је разговор на нашем језику. Био је то Милош Ђукић из Дервенте, у којој одавно није био.Радио је у бродоградилишту у Рјеци, изгубио је супругу, а због оних догађаја деведесетих, преселио се у Италију. Ту се запошљава као угоститељ, и упознаје једну туристкињу из Биливие, боливијанку.  Кад је имао неких проблема, јавио јој се ,и  на њен позив спакује кофере и нађу се у Ла Пазу. Имао је несрећу да му умре и ова друга супруга, умре од ковид последица. Од тада му кола иду низбрдо, улази у финансиске проблеме и дугове, распродаје имовину, те је тог момента кад смо се срели остао на улици. Тражио је помоћ од мене, а нисам издржао и дао му нешто пара, да преживи неколико дана. Растали смо се пријатељски, уз његово обећење да ће доћи у Србију и да ће вратити новац. Рекао сам му да то није позајмица и да му је то помоћ коју не мора да врати.                                                                                                                    Субота, ујутро после доручка, 10 фебруара, аутобусом крећемо ка језеру Титикака, ка нашој следећој станици, месту Копакабана. Како смо прилазили језеру, тако смо се заустављали на неким видиковцима и фотографисали. Дошли смо до обале на којој смо напустили аутобус и укрцали се на бродић. За десетак минута вожње, већ смо на другој обали, у месту Сан Педро де Тикуина. Ту смо се освежили добрим природним соковима који се праве на улици. Причекасмо аутобус, укрцасмо се и вожњом преко планинских делова, али добрим путем, уз стајање за фотографисање са брда места Копакабана, стижемо у само место. Сместисмо се у хотел УТАМА, те одемо да уговоримо и уплатимо сутрашњу туру крстарења по језеру. По подне је искоришћено за упознавање места, шетња до базилике госпе од Копакабане из шеснаестог века, а потом излазак на брдо изнад места где је светилиште. Мноштво верника излази и пали свеће, моле се.     Титикака је језеро које се налази на 3.812 m надморске висине, због чега се сматра највишим језером на свету на коме је могућа комерцијална пловидба. По запремини воде и површини од око 8.300 km², то је и највеће језеро у Јужној Америци. Налази се на граници Перуа и Боливије. Титикака има просечну дубину између 140 и 180 метара, а максимална дубина је 280 метара. Западни део језера припада Пуно региону Перуа, док је источна страна у Области Ла Паза у Боливији.                                     Недеља 11.фебруар, кренули смо на туру крстарења са посетама острвима, острву Месеца и острву Сунца. После једноипочасовне вожње бродићем стиже се на острво Месеца. Још у пловидби, преко обриса острва, на другој страни обале језера, види се, под снегом, врх планине Навадо Јанкума чија висина и облик импонује, а висока је 6347 м. Острво на ком живи 22 породице, нешто од пољопривреде, али више од туризма. Ту су стара, оронула здања, нешто као храмови,  древних Инка грађевина. Грађено у њиховом стилу са многим обележјима, међу којима је најистакнутији облик Инка календара. У том стилу су и многи сувенири, из домаће радиности, који се нуде туристима. Убрзо, настављамо пловидбу, те после сат и 10 минута искрцавамо се на острво Сунца. Каменим путевима кроз мања насеља, више кућа разбацаних по острву, поред уређених башти и њивица, на којима је процветао кукуруз и кромпир, те још понека култура, те стазицом, стижемо до старог насеља Инка. Ту су камени зидови, без кровова, тедобро конципиране просторије, како оне за заједнички боравак, тако и друге у које се улази из ове заједничке. Испред ових објеката је камена плоча, нешто као за испраћај оних који су умрли, за тај обред. Преко пута у стенама се може видети јасан обрис месеца као и сунца, те пума како лежи, али и лик главе човека.  Преко целог острва изграђена је стаза за пешачење, којом смо по благо заталасаном терену стигли до другог краја, где нас је чекао бродић. Овом стазом прошли смо 11,83 км, са 447 м успона, а за 4 сата и 40 минута,уз сва заустављања и разгледања једне од постојбина некадашње цивилизације. Понедељак 12.2.2024.год., напуштамо Боливију, са снажним утисцима. Напуштамо је у месту Касани, те улазимо у Перу. По плану, требало је да стигнемо до места Пуно, те да одемо на језеро и обићемо пливајућа острва. Али што нешто каснији полазак из Копакабане, те проблеми на Граници, као и застоја на путу од 2 сата због радова у Пуно стижемо у пола 9 увече. Аутобус за даље, за ноћну вожњу до Куског имали смо у 22:00.                                                                                                                                   На око 3800 метара надморске висине, тик уз обалу прелепог језера Титикака (Лаго Титикака), налази се град Пуно. У самом граду се сусрећу две културе, и то Кечуа и Ајмара, тако да је Пуно, уз Куско, једини град у Перуу где се можете сусрести с овим народима и њиховом културом. Право је уживање гледати њихове жене са цилиндрима на глави који су обавезно мањи за два броја. Ови шешири служе само као декорација, немају никакву другу сврху, као што код неких племена у околини Куска штите лице и главу од јаког сунца. По евиденцији има 87 плутајућих острва. Сва острва су рађена по истом шаблону и веома су мала. Нема острва већег од 500м2, а многа од њих имају површину између 300 и 400м2. Почетак живота на овим оствима датира још пре 500 година или тачније од доласка Шпанаца на ове просторе. Регија Пуно је веома богата сребром и драгим камењем, тако да су припадници племена Кечуа имали много разноврсних предмета од сребра. Због тога су их Шпанци често нападали, како би им отели сребро и накит. Како би се спасли од инвазије Шпанаца, почели су да праве плутајућа острва од бусења које формира трска у језеру Титикака. Пронашли су веома једноставан начин да саграде своја острва. Копљима су одвајали бусење величине једног до два метра квадратна, а након што одвоје бусен, као парче торте, он исплива на површину воде јер корен није везан за дно језера. Језеро Титикака је толико дубоко да је немогуће да корен достигне дужину од преко 200 метара, колика је дубина у овом делу где се налазе острва Урос. Када би сакупили довољну количину, у сваки бусен се забадају колчеви који су око 25 цм изнад површине, вежу се канапом како би се прилепили један уз други. Када се ова фаза посла обави, острво се напушта на месец дана како би природа учинила своје. Наиме, сваки бусен је пун корења које ће за то време ући у суседни, и прилепити га уз себе тако чврсто да ће након месец дана изгледати као да је један недељив комад огромног бусена. Када је завршена и ова фаза, сваки коноп се скида са колчева, а затим се и колчеви ваде из бусења.      Следећа фаза је да се преко бусења послуже унакрсно три слоја папируса који само овде расте, чије срце је јестиво и веома укусно, а уједно и лековито. Након што је трска посложена, на ред долази постављање кућа које су већ биле на острву пре него је саграђено ново. Куће су такође направљене од трске, а тако су мале и лаке да сваку могу носити две одрасле особе. Једна кућа је уједно и једна просторија, а величина ових кућа варира између четири и шест квадратних метара. Становници острва једу само рибу и поврће, а за спремање хране користе глинене посуде, док ватру ложе на посебно направљеним комадима глине величине 50x100cm. Људи су се толико прилагодили оваквом начину живота да, како сами кажу, не би умели да функционишу на земљи, нити размишљају о томе. Интересантно је још и да не желе да своје кћерке удају ван ових села, нити да жене своје синове девојкама које нису рођене и одрасле на неком од 87 острва Урос. Риболов и продаја ручно рађених сувенира туристима су једини приход за скромне људе са ових острва. Интересантно је гледати мушкарце који приликом руковања обавезно размене по пуну шаку лишћа коке. Ово је традиција која је наслеђена од цивилизације Инка, а иста је на свим деловима Анда од Колумбије, Еквадора, Перуа, Боливије и једног дела Аргентине.                                                                                                                           Уторак 13.2.2024.год., Куско. Куско је, основао први Инка, Манко Капак, на месту на коме је, према пророчанству, у земљу забоден, пропао, његов златни штап, дар Бога Сунца. Куско, што значи пупка или трака у Кечуи, налази се у плодној долини која је подржавала цивилизацију пре Инка, али је она блиско повезана са организованим друштвом у којем сви имају улогу и функцију. Ама Суа, Ама Quella, Ама Lulla је поздравила посетиоце града и упозорила их: „Не лажите, не крадите, немојте бити лењи“. Резултати њихове технике градње се виде свуда, и надмашили су бројне земљотресе. Град је био престоница царства Инка и обилује споменицима из времена Инка и касније шпанске колонизације. Уз то, фантастичан предео усред високих планина привлачи хиљаде туриста. Оригинални град Инка, вероватно основан у 11. веку, опљачкао је Франциско Пизаро 1535.год. Постоје још увек остаци Храма сунца и Храма сунчевих девица. Они се налазе у данашњој цркви Санто Доминго Кажу да је девети владар Инка, Пачакутек, обновио Куско дајући му просторни изглед свете животиње, пуме, чија је глава била управо Саксахуаман.  Сваки Инка владар, пошто је преузео владарско знамење – маскапаичу, траку која се везивала око главе – градио је палату на том простору.                              Освајачи су настојали да униште трагове моћног царства и на местима тих палата саграђене су барокне цркве – Катедрала, црква Дружбе Исусове и црква милосрдних, Мерсед. Црква Светог Доминга саграђена је са истим циљем изнад најсветијег инканског места, Кориканче, храма посвећеног Богу Сунца. Његов спољни зид, дуг шездесет метара – сада зид цркве – био је обложен златном траком ширине три метра, а унутрашњи зидови су у целини били покривени златним плочама, са диском Бога Сунца  у средини. У дворишту су се налазиле златне фигуре животиња и стабљика кукуруза.  Мањи храмови посвећени боговима месеца и звезда били су обложени сребром. Све то је било пренето у Кахамарку, на север Перуа, за откуп заробљеног Инке Атахуалпе.    Претопљени, предмети су дали  84 тоне злата и дупло више сребра, а Атахуалпа је могао да бира да буде спаљен или задављен; изабрао је ово друго. Проклетство злата стигло је освајаче; изгинули су у сукобима једних против других. Плаза де Армас била је најчешће место погубљења, а највиђенији освајачи сахрањени су у цркви Мерсед. Бискуп Валверде, иницијатор заробљавања Атахуалпе, сахрањен је у Катедрали, испод слике Тајне вечере, коју су насликали локални уметници. На трпези је локални сецијалитет – морско прасе, а учесници пију пиће од кукуруза – чичу.                                                                                Изашли смо на трг оружја (Плаца де Армас), на лепо уређен трг са цветним парковима и аражманима. Ту су споменици, а у окружењу су катедрала и зграда парламента. Пријатан кутак за јутарњу шетњу и боравак у лепо уређеном парку. Куско онда и сада су различите приче, јер је то сада насељен град са католичким обележјима, која су наметнули шпански освајачи. Некада, у време Инка, ово је био царски град у ком су биле палате Инка краљева, њихове престоне палате, које су на крају постајале њихова гробна места и светилишта. Такав град је имао елиту и послугу, није било простора за ширење града, за живот широког спектра разног живља. Посебно се види да су темељи цркава остали онаки какве су Инке градиле за своје објекте, а на истима, након рушења инка објеката, изграђене су католичке цркве. Већину тих цркава, бар спољашњи део смо обишли, а посебан доживљај је црква Сан Доминго, објекат који је настао на темељима последњег Инка краља. Та поподневна шетња престоним градом Инка обухватила је: цркву сан Билас, трг Армас, црква ла Катедрала, споменик последњем Инка краљу Атахуалпу, трг Регоцир, трг Сан Франциско, црква Сан Франциско, црква Санта Клара, црква Сан Педро, црква Ла Маркед, црква Света Катарина црква Сан Доминго. У овом обиласу, шетњи, прешли смо 4,32 км, са 425 м успона, а највиша кота нам је била 3498 м. Тако је уз обилазак, шетње, ресторане, укусну храну и перуанско црвено вино, протекао један занимљив дан у Куском.                                                                                                    Среда 14.2.2024.год., Света Долина. Обилазак свете долине кренуо је од једног сеоског туризма. Свратили су нас у једну породицу која нам је презентирала разне вештине израде, пре свега одевних предмета. Од прања вуне добијене од ламе природним средствима. Затим следи предење, намотавање, бојење, плетење и ткање, све до финалног производа. Баш су били сликовити и упечатљиви, а посебно етно простор где су свуда висиле кићанке и лепи производи. Леп је био и простор за презентацију, који је био у окружењу објекта, али под отвореним небом са малим настрешницама. Биља није одолела, али уз моју сугестију, да не купи њихову аутентичну зимску капу. Ту капу је искористила при повратку и нашем успону на Трем.                                           Мање од сат времена вожње северно од Куско-а налази се прелепа Света долина, којој је посвећен наредни део нашег путовања. Преведено са енглеског-Света долина Инка, или долина Урубамба, је долина у Андима у Перуу, северно од главног града Инка, Куска. Света долина се полако укључивала у почетно Царство Инка у периоду од 1000. до 1400. године.    Протеже се више од стотину километара од места Писак (Писац) до скривеног града Мачу Пикчуа (Machu Picchu), на просечној надморској висини од 2800 метара. Светом долином тече река Урубамба коју су Инке сматрали земаљским одразом небеске реке Мају (Mayu), Млечног Пута. Инкама је ова долина била света јер је представљала слику света, односно материјални одраз онога што су видели на небу. Пратећи древне путеве Инка наилазимо на низ импресивних сакралних грађевина и опсерваторија који представљају симболичку везу неба и земље.                             Долазимо у предео ЦХИНЦХЕРО где је црква на темењу Инка објекта. Ту је било насеље чији остаци су и данас на увиду туристима. Велика падина према реци је сва у терасама карактеристичним за пољопривредни део који су организовали тадашњи становници. Тако су за ову производњу имали и решено наводњавање. Потом одлазимо у део МОРАЈ где је искључиво пољопривредни део, а изграђен је у духу полних органа, јер се веровало да ће тако бити плоднији. Ту су, на деловима и терасе до 12 нивоа, а верује се да је то скопчано са календаром који је тада био у оптицају. Делује то лепо и импозантно. Зати седамо у аутобус и одводе нас над долину, тако да се видиковца погледамо највећу фабрику соли која црпи резерве копањем у планини. Кажу да у фабрици ради око 7000 радника. Онда је пауза за ручак у успутном Хатуцхај Инн ресторану, на принципу шведског стола.                                                                                                После укусног и обимног ручка, где је било свега па и премного, аутобусом нас одвозе до места ОЛЛАНТАИТАМБО, још једно место на ком је, у стенама један од старих утврђених Инка насеобина.  Ту нас је дочекало облачно време, киша и дуга на суседној планини. Леп призор.  Цела насеобина је у виду тераса, како за објекте тако и за пољопривредни део. Одавде нас одвозе до станице за железницу којом, већ вечерас, треба да се приближимо Мачу Пикчу, нашој сутрашњој и једној од главних тачака пута. После двочасовне вожње возом стижемо на део туристичког насеља, полазишне тачке за све који крећу у Мачу Пикчу. Смештамо се у хотел ТЕРРАЗА ДЕ ЛУНА. С тим чином завршен је један буран дан и креће ишчекивање новог, највећег туристичког доживљаја на овом путу.                                                                                                                         Четвртак 15.2.2024.год.- Мачу Пикчу. Крећемо на аутобус који серпентинском вожњом за 20 минута стиже на капију ове оставштине од древних Инка. Карте за улаз купили смо преко мреже, пре више од месец дана, све електронски. Гужва је за добијање карата, тако да ако овако не урадите, немате шансу да уђете. Ако се неко не обезбеди на време са картама, може му пропасти овај део значајан за туристички пут. Одмах по улазу у даљини се видела планина Вероника, висока близу шест хиљада метара, која је белином својих врхова била у контрасту са нижим планинама и сивим брдима изнад реке. Са узвишења се открива град. Иако без кровова – Инке су зграде покривале трском – грађевине задивљују својом монументалношћу. На ободу града су стрме терасе, које су обезбеђивале храну. Сам град се састоји из две целине – религиозно-церемонијалне и стамбене. Силазак открива неколико интересантних грађевина, чија се функција само претпоставља. Палата са три прозора била је резиденција владара, грубо обрађена стена је првобитна опсерваторија, а кружна грађевина на углачаној стени место религиозних церемонија. Грађевине су тако близу ивицама планине да поглед са њих изазива вртоглавицу – стене се са велике  висине окомито спуштају у реку.                                         Мачу Пикчу је свети град Инка који се налази на највишем делу источних Анда, на источним падинама планинског ланца Урубамба, на висини од 2.350 м. Мачу Пикчу је вероватно изграђен око 1300 год., али је остао сакривен све до 1911 год кад га је открио Хајрам Бингам. Мачу Пикчу сведочи о времену величанственог царства Инка. Након освајања територија, моћна војска Инка саградила је канале за наводњавање и системе поплочаних путева, а грађевинари су саградили тврђаве, храмове и монументалне камене зграде. Највероватније је грађен као царски посед и религијско уточиште или као тајни церемонијални град. Остаци Мачу Пикчуа одају царски стил Инка какав се може наћи и на другим местима некад највеће државе америчког континента.                                         Необичан је по околини, смештен је усред бујне вегетације коју наводњава река. Град има око две стотине грађевина смештених по терасама и распоређених око великог средишњег трга. Град је подељен на уске и издужене четврти које максимално искоришћавају простор. Постоје и терасе изван насељеног дела које имају канале за наводњавање. На висини у средишту града налази се гранитни монолит, који је можда био жртвеник, карактеристичан за Инке, а можда и опсерваторија. Зидине Мачу Пикчуа изграђене су од великих блокова камена. Податак је још фасцинантнији јер се зна да Инке нису познавале точак ни гвоздено оруђе, а анализом је утврђено да су блокови савршено изрезани у каменоломима и да су се завршни радови обављали на самом градилишту.                       Град који је 400 година био заборављен у андској прашуми, чини се да је био напуштен још и пре него што су царство Инка покорили Шпанци. Према једној теорији, становнике је покосио сифилис који је стигао из Европе, а остало је учинио грађански рат. Град је опште познат и по импозантним и оригиналним рушевинама, и по импресивном погледу на доњу долину Урубамбе око 400 метара испод. То је треће највеће археолошко налазиште на свету. Претпоставља се да је град био саграђен од цара Инка Пакакутека око 1440 год., а остао је насељен до шпанског освајања од 1532. године. Локација града била је добро чувана војна тајна, јер су дубоке литице које га окружују најбоља природна одбрана. Уствари, након што је напуштена, локација је остала непозната четири века, улазећи у легенду. Археолошка открића, у комбинацији са студијама колонијалних докумената, показују да то није био нормалан град, већ својеврсна летња резиденција за цара и племство Инка. Израчунато је да у Мачу Пикчу не може истовремено да живи више од 750 људи, а вероватно током кишне сезоне или када није било племића, број је био још мањи.                                                                                                                                                      Ушли смо на капију изнад пољопривредног подручја. На терасама у Мачу Пикчу се појављују као велике степенице уграђен у брду. Они су грађевине формиране каменим зидом са испуњавањем различитих слојева материјала (крупно камење, ситно камење, шљунак, глина и земља за узгој) које олакшавају дренажу, спречавајући да вода у њима застане. Ова врста грађевине омогућила је култивацију изнад ње све до прве деценије XX века. Остале мање важне терасе сусрећу се у доњем делу Мачупикчуа око целог града. Њихова функција није била пољопривредна, већ су служили као потпорни зидови.                               На источној страни димњака Инка, који са јужне стране досеже до Мачупикчуа, може се видети 5 великих зграда. Користили су се као штала или складиште.                           Зид дугачак 400 метара дели град од пољопривредног подручја. Капак који се користи као главна градска дренажа води паралелно са зидом. Друга најважнија осовина града представља крст , који практично прелази читаву ширину објекта од истока ка западу. Састоји се од два елемента: дуго и широко степениште које делује као главни пут и скуп путева који иду паралелно са њим. Раскрсница обе куће је резиденција Инка.                    После главног улаза наилази се на каменолом. Претпоставља се да су одавде коришћени материјали, камење за градњу. Део је остао на гомили, неуграђен. Ту испод каменолома, не баш тик уз, налазе се главне три зграде у којима је боравило најважније особље тог доба. Испод ових зграда је округла зграда Сунчев храм, главни верски објект. Онда се излази на свети трг, а потом пење на опсерваторију. Потом нас стазе воде до свете стене, чије контуре осликавају облик планине иза и изнад ње. Даље, ходањем стазом наилази се на део у ком је било смештено особље које је опслуживало царску свиту. Мало даље су водена огледала, а одмах у продужетку, иза зида и храм Кондора. Даље стазом, прелази се преко канала за наводњавање и улази у пољопривредни део, који је у облику тераса. По излазу из тог дела су капије за излаз. У овом комплексу провели смо четири сата ходајући, гледајући, позирајући, фотографишући, гледајући на Мачу Пикчу и околне врхове, који су час били у облацима, а час обасјани сунцем.             Храм Сунца. Главна зграда је позната као Ел Тореон, или кула са фино обрађеним блоковима. Коришћен је за церемоније. На једном од његових прозора и данас се виде остаци украсних инструмената који су уклоњени у непознато време историје Мачу Пикчуа. Тореон је изграђен изнад велике стене испод које се налази мала пећина која је у потпуности испуњена ситним камењем. Верује се да је био маузолеј, да је то можда маузолеј Пакхаутека-а.                                                                                                     Краљевска резиденција, међу зградама које се користе за становање, ова је најбоља, највећа и најбоље постављена. Садржи 2 стана са великим монолитним делом и добро изрезаним каменим зидовима. Комплекс укључује приватну терасу са погледом на источну страну града, са које се види храм сунца.                                                                                Свети трг, тако се назива комплексом грађевина распоређених око квадратног поплочаног дела. Сви докази говоре да је то место било предвиђено за различите ритуале. Укључује две главне зграде Мачу Пикчу-а, формиране стенама исеченим са много стила. Наслоњени на њега налазимо такозвану кућу свештеника.                         Интихуатана, ово је брдо, чија је обала терасирана, па је добила облик мале полигоналне основне пирамиде. Садржи 2 велика степеништа са северне и јужне стране. Доњи је врло занимљив јер су исклесани на једном камену на дуги рок. Виши, окружени зградама, наилази на камен Интихуатана, један од најгледанијих објеката Мачу Пикчуа, који је повезан са низом светих места, из којих су успостављена поравнања са астрономским догађајима и околним планинама.                                                                       Света стена, је бистри површински камен постављен на велики пиједестал. Означава крајњи север града и почетну тачку стазе до Хуаине Пикчу.                         Група од три портала (три зграде), је велики архитектонски комплекс у коме доминирају 3 велика портала распоређена симетрично и у међусобном додиру. Портали идентичне конструкције оријентисани су ка главном тргу Мачу Пикчу-а                        Група Кондор, је велика група зграда, не увек правилних изгледа, која прати контуру стена. Укључује неке пећине за обредну употребу и велики камен изрезан у средини великог дворишта у који многи верују да виде кондора. Јужно од „кондора“ налази се кућа елите.                                                                                                           После обиласка  смо се пешице, серпентинским делом за пешаке, планинаре, спустили до подножја, до места где смо јутрос отишли аутобусима. Цела ова тура пешачења била је дуга 5,8 км, са 392 м успона и 795 м силаска, а трајала је 4 сата и 32 минута. Највиша кота је била 2534 м, а најнижа 2011м.                                                               Возом смо се вратили на полазну станицу, а у возу је била слављеничка атмосфера. Два члана су славила рођендан, тако да је било пића и песме све време пута, а у чуду су се нашли остали путници вагона. Убрзо су се прикључили и тако били наше друштво.                                                                                                                                                 Субота 17.2.2024.год., одлазак на аеродром у Куском и локални лет од нешто преко сата, на релацији Куско – Лима. Сместили смо се у хотел, недалеко од центра, а у близини трга Сан Мартин. Прошетали смо градом до главног трга, трга оружја (Плаце де Армас) и ручали. Предвече одемо у шетњу до чувених фонтана. У тој шетњи прошли смо и поред националног фудбалског стадиона Перуа. Улаз у фонтански простор кошта 4 сола, а гужва и редови су невероватни. Фонтанама се готово не може ни прићи, толико је ту народа, туриста највише. Вредело је чекати и помало се гурати, градити позиција за бољи снимак. Главна представа фонтане била је у падање мрака у 19:15. Уз музику, подржано бојама почео је плес воде из мноштво бризгањки, а кроз распршену воду појављују се ликови из историје Перуа. Фантастично! Вредело је доћи до што боље позиције. Ова пешачка тура, у оба смера била је дуга 5,66 км, са успоном 171 м, а савладана је за 2 сата и 22 минута.                                                                                                    Осванула је Недеља  18.2.2024.год., планирали смо да идемо на крстарење до острва  на ком битишу морски лавови. Намера нам је да се купамо и пливамо са њима. Таксијем смо отишли до предграђа Лиме, до ЦАЛЛАО одакле се организују ова крстарења.После једночасовне пловидбе пролазимо поред већег острва Сан Лоренцо, а наше путовање до острва Паломино где су морски лавови трајало је још један сат. Стадоше у близини лавова, ускочисмо у воду, у Тихи океан (Пацифик), те запливасмо ка лавовима. Они се мало буне, добар део њих повлачи се на копно, а неки као и ми охрабрише се да нам крену у друштво, да заједно пливамо. То се само тако чинило, јер лавови нису дошли до нас, да дође до додира. Тако смо остали без контакта, који је био најављиван и ког смо желели. Али били смо на метар два од њих у води. А вода око њих је прилично прљава, јер их је много на малом простору, те морске струје не успевају да одраде своје. Неки лавови су упозоравали риком, можда и на опасност, због које није дошло до контакта. Током ове пловидбе у оба смера, изнад воде су јата птица које траже свој део оброка из океана. Највише је пеликана. Леп доживљај у овим јатима, трептају ваздуха и граји које птице стварају. После смо лепо ручали у једном рибљем ресторану на обали Пацифика. Било је ту и јело од пресне рибе, њихов специјалитет севиће (ceviche), као и добра перуанска вина. После смо се вратили на плажу, купали се, а потом вратили у хотел.                                                                                                                                           Следећи дан Понедељак 19.2.2024.год., је последњи дан нашег боравка у Јужној Америци, у Перуу. Искористили смо да додатно обиђемо Лиму.                                             Перу се налази на западу Јужне Америке, главни град је Лима. Територија на којој се налази Перу је у 16. веку била окупирана од стране Шпаније, а утицај је, без сумње, још увек приметан и велик. Од најстарије цивилизације Норте Чико, до царства Инка, Перу је прошао кроз различите фазе и периоде. Интересантно је то што се сви трагови древних цивилизација чувају и одолевају зубу времена. Становништво Перуа је по етничком пореклу веома шаренолико. Највећи проценат становништва је индијанског порекла, а остатак је расподељен на Европљане, Африканце и Азијце. Службени језик је шпански који говори око 80% становништва. Заступљени су и домородачки језици попут језика Кечуа Индијанаца. Главна религија је католичанство коме припада 90-95% становништва. То је још један показатељ шпанског утицаја на територију и народ Перуа.                  Лима је главни и највећи град Перуа. Налази се у долини река Чиљон, Пимак и Лурин, изнад пацифичке обале у средишњем делу државе.Са популацијом од скоро девет милиона становника, Град је основао шпански конкистадор Франциско Пизаро 18. јануара 1535. Тада се град звао ла Сијудад де лос рејас, односно Град краљева. Убрзо је постао главни и најважнији град Перуанског Вицекраљевства. Након Рата за независност, Лима је постала престолница новоосноване републике. Данас је она дом за готово једну трећину перуанског становништва које живи у њеној метрополитској области. У Лими се налази седиште надбискупије и Универзитете Сан Маркос, основаног 1551. године који је уједно и најстарији универзитет на континенту, који непрекидно ради од свог оснивања.  Град се налази у сушној приморској регији Перуа, на просечно око 30 m надморске висине.                                                                                                                                  Катедрала у Лими је изграђена између 1535. И 1625, а 1746. делом рестаурирана. У њој је гроб оснивача Лиме, Франциска Пизара. Катедрала и оближњи самостан Сан Франциско, се сматрају најуспелијим архитектонском комплексом у Латинској Америци.                    Плаза де Армас, Од свих првобитних зграда трга, само је бронзана фонтана сачувана до данас. На Плази де Армас има много споменика који одражавају историју не само Перуа, већ и читаве Јужне Америке. Постоје споменици посвећени оснивачу Лиме и њеном првом кардиналу. Мраморна скулптура „У част америчке слободе“ одражава главне епизоде ​​борбе Перу за независност. Године 1992. изграђен је споменик индијском народу. Главна пешачка улица града се налази на тргу Плаза де Армас.                  Манастир Сан Франциско је важан верски споменик, који је уврштен у УНЕСЦО-ов попис баштине. Саграђена је 1673. године. Храмови и цркве су живописан пример касног шпанског барока. Јарко жуте грађевине манастира привлаче многе туристе.                                        Надбискупска палата Лиме, на Плаза де Армас је значајна знаменитост града – палата надбискупа. Његова прва градња започела је 1535. године, али до данас није сачувана, јер је срушена по налогу владе почетком 20. века, на његово место почела је изградња нове зграде, чије је отварање било 1924. године. Сада је то седиште кардинала, надбискупа Перуа.                                                                                                          Палата правде, Врховни суд у Лими (Перу) налази се у Палати правде. Знаменитости историјског центра изграђене су у нео – колонијалном стилу, а ова зграда није била изузетак. Његова изградња започета је почетком 20. века и завршена је само 30 година касније. Године 1939. свечано отварање палате.

Повратак      Уторак-Среда 20.и21.2.2024.год.                                                                       

Висине на којима смо боравили

28.1.-2.2., 600-800 мнв, Сантјаго де Чиле.                                                                                   1.2.-3.2., 2438 мнв, Сан Педро де Атакама, авионом. Потом у Месечеву долину 1.2., 2800 мнв, а 2.2., на плато гејзера 4300 мнв.                                                                                         3.2.2024.год., граница Чиле-Боливија око 4600 мнв, потом тренинг успон према Ликанкабуру са 4200 мнв од домадо 4650 мнв                                    .                                              4.2., 5923 мнв, возилом до 4600 мнв, па успон пешачењем на врх Ликанкабур, ја сам дошао до 4863мнв.                                                                                                                  5.2.2024.год, вожња џиповима по висинама између 3500 и 4000 мнв.             6.2.2024.год.,  6008 мнв, возилом до 5600 мнв, па пешачењем на врх Утурунку, ја сам дошао до 5768 мнв                                                                               .                       7.4.2024.год., 3658 мнв, Салар де Ујуни.                                                                                    8.2.-9.2., 3250-4100 мнв, Ла Паз.                                                                                                  10.2.-11.2., 3812 мнв, Титикака језеро.                                                                                        12.2., 3950 мнв, Пуно али без пливајућа села на језеру Титикака.                                          13.2., 3300 мнв, Куско некадашња престоница Инка.                                                                14.2., 2800 мнв, Света долина.                                                                                                     15.2., 2438 мнв, Мачу Пикчу.                                                                                                      16.2.-17.2., 3300-5036 мнв, Куско и Вицинцунца – Планина дугиних боја.                        18.2.-19.2., 3300 – 0 мнв, авионом у Лиму.

За овај извештај сем личног учешћа и доживљаја, користио сам и податке са интернета, википедије и других извора. Тако да су могуће и неке непрецизности.