ПУТОПИС – 15.11.2020. ЛАЗАРЕВ КАЊОН

У недељу 15.11.2020. ПСК „Челик“ Смедерево организовао je самосталну авантуристичку истраживачку планинарску акцију у Лазаревом кањону. 

ОПИС ЛОКАЛИТЕТА

Лазарев кањон се налази у Борском округу и има литице висине 350-500 м. Једна страна кањона се наставља на планину Јужни Кучај, а друга на планину Малиник. То је највећи и најдубљи кањон источне Србије дужине 9 км. До њега се стиже регионалним путем према Зајечару преко села Злот.

Кањон је заштићен као споменик природе, а управљач је шумско газдинство „Тимочке шуме“. Познат је по многобројним пећинама, јамама и окапинама. Чувене су Лазарева пећина и пећина Верњикица. Укупно има око 70 пећина и јама.

Овде обитавају и дивокозе, а од биљних ендемских врста ту су српска рамонда и кримски бор. Познат је и као велико станиште поскока.

Краси га велики биодиверзитет (720 биљних врста на 10 кв км), што је много више од Копаоника (470), Мироча (420) и Шар планине (490).

По легенди име је добио 1371. Када су се у њему зауставили коњаници кнеза Лазара после Маричке битке, а позната је и као хајдучка планина.

ОПИС АКЦИЈЕ

Јесен је најбоље време за посету кањону. Реке пресуше и има најмање змија. Месец дана смо провели мозгајући који датум да одредимо. Новембар је славски месец. Кише су почеле да падају. На крају је пала одлука – 15. новембар.

Из Смедерева у 5 ујутру кренуло је 16 планинара – 8 из ПСК „Челик“, 3 из ПК „Кинђа“, 1 из ПК „Врбица“, 1 из ПСК „Победа“ и 3 водича из ПСК „Челик“ – Срђан Цицмил, Предраг Станисављевић и Александар Абрамовић.

Водичи су први пут ишли на ову стазу што је, поред дивље природе, поред авантуристичког, акцији давало и истраживачки карактер.

Стазу смо почели у 08:45 од Лазареве пећине. Тог дана биле су још 3 групе у кањону. Време је било одлично, без падавина и ветра. Терен у кањону је био помало влажан. Услед велике хладовине и дубодолине тешко је да буде баш потпуно сув.

План је био да прођемо кроз кањон и изађемо кроз крак Микуљске реке, најатрактивнији део кањона. Поред Микуља, има још 3 крака за излаз: Ковеј, Веј и Де Мижлок. За сваки случај понели смо уже и нешто техничке опреме јер је на скретању за Микуљ требало да прођемо кроз природни оџак у стени.

Терен за кретање технички је тежак јер свуда има препрека у виду нападалих стена. Неке су тешке и по неколико тона, висине неколико метара. Све је то требало прескочити, заобићи, попети, савладати. Помагали смо се рукама, другарски, тимски. Уједно, својим позицијама које су заузеле у паду стене остављају посебан аутентичан печат кањонском дну. Понегде су направиле праве прерасте (природни камени мост који је направила река продирањем кроз стену), с тим што овде те мостове-сводове нису правиле реке него саме стене које су се при паду задржале на суседне две које су пале пре ње.

Многе стене су прекривене маховином, која може бити веома клизава и зато је ту потребан додатни опрез.

С обзиром на годишње доба, земља је поплочана лишћем. Јесење боје су обојиле кањон у браон, жуте, црвене и зелене крошње. Мада, у октобру би било још више обојених крошњи, а мање лишћа на земљи.

Након неких 6 км тражимо скретање за кањон Микуљске реке. Како су ми објашњавали, мислио сам да га је врло тешко уочити, међутим испоставило се да није. Са десне стране кањона у даљини види се дисконтинуитет у гребенским литицама што даје за претпоставку да је ту кањон који га сече или један његов крак. Такође, присутна је маркација – даска од дрвета у облику стреле са планинарском маркацијом која обележава скретање за Микуљ и још једна стреличаста даска која даље показује правац кроз кањон.

Овде има један стрми успон који није наиван с обзиром на дебео слој лишћа који крије крупно камење и комаде стене, дебла и гране које врло лако могу да крену на доле и падну неком на главу.

Маркација нема па треба пронаћи најлакше проходну стазу. Велики комади стена се могу заобићи са леве и десне стране.

Е баш ту негде је тај чувени оџак кроз стену, кроз који смо се спремали да прођемо и за који смо понели техничку опрему. Мислио сам да кроз њега морамо да прођемо како бисмо наставили стазу, међутим на крају се испоставило да се кроз њега пролази чисто ради додатног адреналинског ужитка.

Пратио сам стазу коју сам скинуо, а та стаза није укључивала пролаз кроз оџак, тако да ми је у старту група била осујећена за ту пријатну вратолому, а да тога нисам ни био свестан. Сазнао сам то тек када смо избили на колски пут, а до њега смо шипчили још пар километара.

Сво време до колског пута смо тражили оџак који смо данима гледали на видео снимцима и за који смо се психички и практично припремали. Кањон је препун окапина, пећина, јама, тако да је сваки процеп у стени потенцијлано изгледао као улаз у оџак. Ми смо практично заобишли тај оџак, кроз који када се прође, наставља се на исту стазу којом смо и прошли.

Све то даје једну посебну драж када се планинари први пут на некој стази.

У овом делу кањон се сужава, а свуда су нападале стене преко којих се пентрамо. То је и најтеже проходан, али и најлепши део стазе, све од скретања удесно од главног правца кањона па избијања на Микуљску реку. И све време је успон. Предео је потпуно дивљи. Осим стена препреке представљају и попадала стабла.

Пролазимо Кулу, издвојену вертикалну глатку кречњачку стену, веома импозантну.

Савет: у овом делу пожељно је окретати се уназад што чешће јер се због разноликости предела виђају потпуно другачији пејзажи од оних које видимо када гледамо само право.  

Печурке се срећу на буквално сваком кораку. Толико различитих врста у белим, браон, љубичастим и зеленим бојама – прави печуркасти шарениш.

Додатна лепота Микуља су прашумски примерци букве. Неки примерци имају старост сигурно и преко 200 година. Заиста су велелепни.

Њих нема толико да можемо да их дефинишемо као прашуму, али комотно бисмо могли да овај део кањона дефинишемо као пракањон. У њему је све старо, нетакнуто, дивље, сурово. Сав овај живот који овде постоји је препуштен природи да се сама о себи брине без штетног утицаја нас људи. То је најлепша чар оваквих тешко приступачних предела.

После успона долазимо и до Микуљске реке, односно до дела корита у коме река није пресушила. Пратећи реку и узалудно и даље тражећи одавно иза себе остављени оџак, долазимо до колског пута, који је баш био блатњав. Од њега избијамо на главни колски пут који иде паралелно са кањоном на почетну тачку до Лазареве пећине.

Магла се већ подигла па није било смисла да се пробијамо кроз шуму и шибље тражећи видиковац. Тачно изнад Куле има видиковац, али од пута је потребно око 2 км. То је за дужи дан и дан без магле.

Како се приближавамо пећини наилазимо на 2 уређена видиковца где смо направили кратке паузе за сликање. Магла ипак није обујмила тотално кањон па се могло и нешто видети.

У једном моменту у Микуљу они на челу колоне су видели дивокозе, које су моментално шмугнуле, тако да ето још један савет за оне који желе да их виде: Идите на челу колоне.

Стаза је укупно била дугачка 18 км  са пређеном висинском разликом у успону 600 м.

Није препопручљиво за сваког да иде на ову стазу. Може се врло лако залутати или вас може ухватити мрак. Ризик од повреде је повећан. Ту су опет и поскоци. За искусне планинаре у доброј кондицији који су већ походили овакве дивље стазе и који се добро сналазе на мапи не би требало да буде проблема, а сви остали или нека потраже искусног водича или нека обилазе кањон по видиковцима.

На оваквим стазама 2 основна правила у планинарењу се најтранспарентније показују сврсисходним. Не потцењуј планину и не прецењуј себе.

Стазопис написао организатор туре и водич на стази Срђан Цицмил, МБ 729.