Kошћушкин 2228

А  У  С  Т  Р  А  Л  И  Ј  А

пут и утисци Бранка Грујића

У организацији ПСК Победа Београд, ишао сам на планинарску акцију у Аустралију, која је у себи садржала и туристички део. Отићи тако далеко, а не посветити се и туризму, био би велики промашај. На пут по програму организатора и вођењу од истих, а они су Владислав Матковић искусни водич ПСК Победа и Ђорђе Радиновић Капраловић, млађи колега. На пут великих нада и очекивања кренуло је 23 члана експедиције. Иначе, ово је прва организована група која из Србије одлази да испење највиши врх Аустралије, Кошћушкин 2228 мнв.На пут смо кренули са Аеродрома Никола Тесла из Београда 16.4.2025.год. Најпре двочасовни лет до Истанбула, потом Истамбул-Сиднеј са слетањем у Куала Лумпур и паузом од од 3 сата, где у овом делу пута проводим 21 сат, односно због различитих временских зона 28 сати. Смештамо, се у хотел Ibis budget Sydney, ради ноћења, како би следећег дана имали локални лет за Ајерс Рок. Овај вечерњи смештај, искоришћен је да се изађе у овај периферни део града до неке од продавница.Локални летдо Ајерс Рок, аеродрома у централном делу Аустралије, позицији где се налазе Улуру стена и Ката Тјута стене, наше дестинације за пешачења у наредна два дана, био је 18.4.2025.год. Лет је трајао 3 сата, а ради упоредивости прелетеног простора, може се рећи да је то као да летите релацију Истамбул – Амстердам. Поподневно време, након смештаја, искористили смо да идемо на неке видиковце у близини смештаја. Видиковци су уствари блага узвишења.  Како је ово национални парк то није дозвољено кретање ван уређених стаза, по растињу. Растиње су ниски жбунови, најчешће траве, са понеким дрветом ниског раста. Поред ових стаза у зони растиња, на много места има информативних табли са насликаним рестињем и текстом о истом. Ту, са тих видиковаса пружа се поглед ка обе дестинације нашег циља наредна два дана. Ту смо доживели и залазак сунца. Само место Улуру, је туристички центар са хотелима који се баве туризмом, за организацију посета овим дестинацијама. Ту је и једна наткривена просторија где се изводе забавни садржаји, углавном музички. Простор хотела има и базен. Собе су у већини четверокреветне, мада има и смештаја у вишекреветним собама са креветима на спрат, као у планинарском дому. Национални парк Улуру-Ката Тјута, налази се 1431 км јужно од Дарвина, који је 1987. год., уписан у УНЕСКО-в попис светске баштине. Парк је на површини 1236 кватратних километара, а чине га највећи мегалит на свету Улуру и већа група мањих 36 Ката Тјута. Ове стене чине састав веровања једних од најстаријих људских друштава.Тако велика група племена која живе у околини верују у Тјукурпа, верско тумачење овог предела, његове флоре и фауне и природних феномена као дело божанских предака и њихових путовања, те представљају њихову неотуђиву баштину. Управљање парком поверено је народу Анагуна (групни назив за више група Аборџина који настањују подручје тог дела Аустралије).Субота, 19.4.2025.год., одлазак на пешачку туру која је око стене Улуру. Устајемо рано, још је мрак, да би аутобусом дошли близу позиције одакле се излази на узвишење са ког се ужива у изласку сунца. Стаза до тог узвишења је широка и ограђена, јер ван стазе није дозвољено кретање. Време нас је послужило. Излазак сунца са нешто облака на хоризонту, који попримише од жуте преко наранџасте до црвене боје, био је диван, чаробан. Потом се аутобусом одвеземо 8 км., на позицију одакле се иде на пешачку туру ок стене. Највиша кота на стени је 863 мнв, али пењање на ту стену може само са посебном дозволом. Има одређена путања којом се то обавља, која је технички и физички захтевна. Са кружне стазе на одређеним местима има стаза за прилаз стени. На тим местима су мања језера. На једном месту на зиду (стени), која је под подвисим (као стрехом), још увек има цртежа који су заоставштина од давног боравка и живота аборџина поред и под стеном. За аборџине то су света места, на којима је забрањено фотографисање. На овој кружној стази има уграђен мокри чвор, тоалети, као и чесма где има воде за пиће. На такој станици има уграђен и апарат за остваривање везе са ренџерима који прискачу када је некоме потребна помоћ. Тако је због потешкоћа код једног члана извршен позив, на који су се брзо одазвали и појавили да помогну. На сву срећу случај је био лакше природе, па нека већа помоћ није била потребна. Поред стазе, на неколико места су и одморишта са лепим клупама од облог дрвета, а под настрешницом. На туру смо кренили у 6:30, а завршили је у 11:20, значи 290 минута у оквиру којих је било и праћење изласка сунца, те премештање на стартну позицију за пешачење. Прешли смо 11,65 км, са 223 м успона на висини око 500 мнв. Било је задовољство кретати се овом стазом, посматрати Улуру стену, у коју је природа утиснула печете разних облика, чије ликове је савако од пролазника могао тумачити на свој начин. Постављени описи на таблама, као информације остају у архиви за будућа проучавања.Након туре, ради релаксације и сређивања утисака, добро нам је дошло купање на базену. У каснијим поподневним и вечерњим часовима на бини полуотвореног објекта било је забаве, свирка на неким аборџинским инструментима, али и другима. Била је и роштиљ вечера, са месом од кенгура и емуа.

Недеља 20.4.2025.год., такође је кренуло од видиковца, али сада другог, који је у правцу наше нове пешачке дестинације, у правцу стена Ката Тјута. После фотографисања и додатне вожње нашли смо се на почетку пешачења у 8:10. Завршетак је био у 11:00, што значи да сму урачунавајући паузе туру прошли за 170 минута. Стаза је једним делом иста, а други део је кружни са повратком на прилазну стазу. Пређено је 7,9 км са 412 м успона, са највишом котом на 694 м, а најнижом 583 м. Стена са највишом котом има висину 1066 мнв. Стаза полази од долине ветрова, па и када смо ми били, дувао је ветар. Јасно је зашто је то назив овог дела Ката Тјуте. Стаза иде већим делом по уређеној стази, а мањим делом преко стена. Стаза има усмерења и на два места уређен део за одмор са чесмом у којој је вода за пиће. Иде се час узбрдо , час низбрдо са ниским растињем или без њега у ближој околини. Тако се долази до лепог превоја, видиковца Карингана, где се праве одмори за уживање у природи и фотографисање. Воде у увалама нема. Такође, постоји могућност брзог позивања домаћина и организатора ових догађаја.

Понедељак 21.4.2025.год., лет за Мелбурн, где стижемо око 17:00 и смештамо се у хотел Ibis Styles Kingsgate.  Вечерње краће упознавање ближе околине хотела.Уторак 22.4.2025.год., одлазак на пешачку туру дуж Филиповог острва. Острво се налази на 125 км од центра Мелбурна. Острво је била прва географска тачка до које су дошли морепловци у овом делу Аустралије. Острво је данас атракција за све који посећују Аустралију, односно Мелбурн. Пешачка тура трајала је од 11:05 до 14:15, 190 минута, при чему је пређено 8,41 км са 169 м успона. Кренуло се од станице која је на једној страни острва, од објекта који даје угоститељске услуге, а који има и неопходне хигијенске објекте за потребе организованих група. Острво се налази у Индијском океану, а ово је мој први сусрет со овим воденим гигантом. По уређеним стазама чија подлога је песак, прелази се на другу страну и силази до воде океана. Ту поред саме воде велики таласи запљускују дуге пешчане површине, тако да се морамо удаљавати од воде.  Ту се безбрижно купају јата црних лабудова, не обраћајући пажњу на нас туристе. Поред мора има и камених громада од које се разбијају таласи. Ту су избачене шкољке и понека морска звезда. Пењемо се на острво и наилазимо на прве примерке кенгура, па их је све више и више. Они безбрижно пасу и не обраћају пажњу на нас. Подигну главу, констатују стање, а онда опет паша. Ми желимо да видимо њихове скокове, а они једва да се померају. Био је и понеки мањи скок, али не и младунче у кенгуричиној торби. Тако ходајући, најпре долазимо до видиковца, а потом и до краја острва где је највиша кота, 106 мнв. Сусрећемо ту разне врсте птица, али и посебну врсту јежа. Поново се спуштамо до мора где таласи постају још интезивнији. Многи нису одолели да скину планинарске ципеле и ходају ивицом океана како би им таласи запљускивали ноге. Тако ходајући стижемо на полазишну тачку и завршимо пешачење по лепом времену уз звуке које производе таласи на океану и птице на острву.

Вратили ско се у Мелбурн, те поподне и вече искористили за упознавање града. Наша група је одлучила да оде до Мелбурн парка у ком су тениски терени, терени на којима се игра Грен слем турнир Аустралија опен, турнир на ком је наш Новак Ђоковић рекордер са 10 титула. Од хотела смо дошли до Квин улице, којом смо се спустили до обале реке Јаре. Све тако поред реке до парка и чувене Род Лејвер арене. Снимак за дуго сећање на тренутак испред овог храма тениса. За повратак смо се одличили да идемо улицама Exhebition street, Colins street, Rissell street, Bourke street, do King streeta i Lonsdale street. Успут смо свратили у један од многобројних ресторана, ради вечере.  Ова пешачка тура била је дуга 8,91 км у трајању од 155 минута.Среда 23.4.2025.год., дан предвиђен за обилазак националног Парка 12 апостола. Дуго, 3 сата вожње, требало је да аутобусом стигнемо од Мелбурна до почетне позиције за пешачење у националном парку. Почетна позиција је велико подручје за паркирање возила, редње са сувенирима, нешто продавница за куповину основних потребштина, те наравно уређени мокри чворови, тоалети. Овде је било мноштво народа из свих крајева света. Наша траса за обилазак фигура 12 апостола, саставни је део великог океанског (пацифичког) пешачког пута, који је у целости дуг 110 км. Дванаест апостола су скуп стена (хриди) у близини обале националног парка  Port Kembela на Великом океанском путу у савезној држави Викторија у Аустралији. Једна су од туристичких атракција Аустралије и упркос имену обухвата девет стена али због урушавања једне, 2005, данас их има само осам. Ове хриди настале су eрозијом. Под одређеним временским условима, и уз стално запљускивање океана, стене су се временом трошиле, па преостале стене стоје као ознаке где су пре хиљадама година биле границе обале. Оне су се одвајале од обале у процесу који је трајао хиљадама година, тако што је вода прво исклесала пећине, затим лукове, да би на крају остале усправне формације какве се данас могу видети. Оне данас имају висину од око 50 метара. Пролази се кроз растиње уређеном планинарскм стазом и прилази стрмој обали. Да би се сишло до океана и савладао понор од 40 м, уграђене су степенице, које носе назив Гипсонове степенице. Серпетински се спуштамо до песковитиг терена уз океан ког запљускују таласи. Таласи који су час већи, час мањи. Неки делују тако велики да би сурфери уживали. Ушивање у жубору мора, фотографисање, са, у овом делу две велике камене стене, два апостола. Потом поново на оне степенице, па одлазак на други крај и посматрање осталих камениг фигура, апостола. У том другом делу има их 6, али и један који се урушио и тек вири из океана. Историја каже да је у давна времена, овде било 12 оваквих камених фигура, 12 апостола. Међутим, зуб времена и таласи океана урушили су их, тако да их је сада 8. Ова кратка пешачка тура, са све фотографисањем трајала је 105 минута, а прешли смо 4,38 км и 143 м успона. Било је уживање у погледу на пацифик, на апостоле, на поглед и музику великих таласа, у људима који су уживали у овом амбијенту. Савршено!

Четвртак 24.4.2025.год., предвиђен је за слободне активности у Мелбурн, слободне у смислу да свако себи одабере дестинације које жели да посети. Али пре описа Биљине и моје шетње, ево нешто мало текста о Мелбурну. Мелбурн је град у Аустралија. Главни је град Викторије. По пописима у граду живи нешто више од 5.000.000  становника и други је град по величини Аустралије, иза Сиднеја. Град су 1835. основали Џон Бетмен и Џон Паско Фокнер. У току златне грознице град добија велики број становника. Био је главни град целе државе у наредним годинама. Године 1956. у њему су одржане XVI Олимпијске игре. Земљорадници, сточари и рудари злата били су међу нараштајима који су оснивали Мелбурн чији је главни ривал Сиднеј. Судећи према њиховој историји, та два обална града могли бисмо назвати сестринскима, при чему је Мелбурн млађи, иако изгледа старији. Деценијама ти су се градови борили за част да постану главни град Аустралије, све док 1913. ниједан од њих, већ Канбера, није била проглашена седиштем владе. Петнаест година након доласка првих досељеника у Сиднеј, 1802, енглески земљовласници населили су се 700 км јужније у Филипс залив, на месту данашњег Мелбурна. Но обрађивање земље није ишло онако добро као што су очекивали, тако да су многи земљорадници отишли да траже срећу у унутрашњости континента. Тек су 1835. сточари одабрали плодну долину око Мелбурна као свој дом и убрзо је за њима дошло мноштво нових досељеника. Око 1850. започела је права трка јаких и истрајних кад је у овом подручју откривено злато. То је био почетак незаустављивог успона града Мелбурна.  У настојању да се створи традиција у месту које није имало традиције, године 1840. Мелбурн је увезао резиденцију гувернера државе Викторија директно из Енглеске и овде поново саградио његову кућу из делова, камен по камен. Кућа позната под називом „Ла Тробес Cottage“ данас је отворена за посетиоце. Године 1934, из британске грофовије Јоркшир преко мора је до Мелбурна превезена родитељска кућа славног поморца Џејмса Кука, која данас украшава паркинг као „Кућа капетана“Мелбурнска трамвајска мрежа је једна од највећих на свету а такође је и једини вишелинијски систем у Аустралији. Осим што служе као превозно средство, трамваји су и симбол града.И друге су културе оставиле свој траг у Мелбурну. Дошљаци из Кине обогатили су град живописном Кинеском четврти и храмом „Кућа Си Јуп Џос“ саграђеним 1856. године. Мала Италија четврт је с много пицерија, посластичарница и ресторана са специјалитетима од тестенине, која нуди средоземни начин живота у Аустралији. У подручју Ричмонд живи тако велика грчка заједница да је сматрају трећим грчким градом по величини, одмах после Атине и Солуна. Ту је и Мали Сајгон у улици Ричмонд у којем преовлађују вијетнамске продавнице, ресторани и барови.  Такви снажни утицаји различитих народа Мелбурну дају његову живост и допадљивост. Средиште града пешачка је зона с многим аркадама испод којих су продавнице, а ту су и велики тргови, бројна подручја прекривена зеленилом – прави пример напредне урбане културе. На тргу Сити Сквер освежавајуће фонтане прскају воду, акробате и мимичари изводе своје тачке, а шаролико мноштво различитих националности ужива у хотелима и на терасама ресторана. Бесплатна забава посебно привлачи младе, једнако као и концерти рок музике, игране и позоришне представе које се одвијају на отвореном без наплаћивања улазница. Сваке године у Мелбурну се одржава популарни фестивал Мумба током ког се организују улични фестивали, такмичења и позоришне представе. Реч „Мумба“ долази из абориџинског језика а значи: „Дођите и забавите се!“. Наш циљ је био да обиђемо паркове Мелбурна и да дођемо до српске православне цркве. Кренули смо из Ибис хотела у улици Боурке. Пресецањем преко улица Кинг, Вилиам, Квин, Елизабет, Свинстон, Русел и Егзебишен долазимо до зграде државног парламента, државе Викторија. Иначе, Аустралија је подељена на 6 држава, које имају потпуну власт и организацију. На нивоу Аустралије су јако мала овлашћења, војска и неке заједничке делатности битне за функционисање државе као целине.  Ту са стране зграде парламента је леп парк чији је назив Парламент парк, а њега краси лепа фонтана , лепо одржавана трава дрвеће и цвеће. Даље нас пут води у Николсон улицу, са чије леве стране је Чартлон парк. Велики парк са лепо уређеним стазама и површинама. У њему се налазе мања језерца на којима уживају патке, али и шетачи и тркачи, рекреативци. У парку је неколико фонтана, а у парку су смештени Ројал егзебишен здање и Музеј Мелбурна. После парка наставак пута Николсон улицом, те после 7,4 км од почетне позиције стижемо до српске православне цркве која је посвећена Светој тројици. Црква је у огради, а била је са катанцем на капији, тако да нисмо успели ући у цркву. Помало разочарани, вратимо се Николсон улицом све до Албрет улице у којој се налази Катедрала посвећена Патриксу. Неколико снимака и улазимо у Фитзрој парк. Огроман парк са језерцима и фонтанама, са паткама и другим воденим животињама које уживају. Ту су огромна стогодишња стабла неких врста фикуса. Таквих стабала има у скоро свим парковима.  На крају тог парка је кућа славног енглеског морепловца Џејмса Кука. Кућа је туристичка атракција, отворена за посетиоце. После посете овом парку одлазимо даље и улазимо у улицу Јолимонд. Овом улицом долазимо до изнад Мелбурн парка где су тениски терени Аустралија опена, па и чувена Род Лејвер арена. Арена која је нама србима посебно драга, јер је у њој Новак Ђоковић освојио 10 титула Аустралија опена, најуспешнији на овом турниру. Спуштамо се до Батман авеније и до реке Јаре. Уживање уз шетњу поред реке, па прелаз преко реке једним од мостова. Долазимо до Александар авеније и до Кингс Домаин парка. Ту је пространа стабилна бина, простор за одржавање музичких догађаја са публиком на отвореном травнатом терену. Ту је и леп оригинални споменик. Шетња лепим парком доводи нас до Ројал ботаник парка, а нешто даље и до куће првог гувернера Мелбурне, која је саграђена 1838.год. Кућа “Ла Тробес Цоттаге гувернер“ Онда назад кроз парк до дела парка који има назив Квин Викториа, а потом и Александра парк. Потом преко једног од мостова на реци Јари до Килда роад, па у Флиндерс улицу и полако назад до хотела. Ова наша пешачка тура по Мелбурну трајала је 7 сати, на којој смо препешачили 22,6 км, при чему смо имали 404м успона. После ручка и одмора изашли смо у вечерњу шетњу од хотеле до Сити сквера, пешачке зоне. Ту је вечерња и ноћна забава уз уличне забављаче, на уређеној обали реке Јаре. Ту су бацачи пламена, лепа светлосна декорација и панорамски точак. Ту је вечерњи и ноћни живот овог велеграда.Петак 25.4.2025.год., дан предвиђен та долазак у позицију успона на Кошћушкин, до туристичког места Тредбо. Успут, ради одмора, али и новог догађаја, планирано је да посетимо једну винарију. Посетили смо винарију Цоомбе. Пробали смо 5 врста вина из њихове производње. Посетили просторије где је њихов музеј, развој винарије. После целодневне вожње уз неколико пауза, око 19:00 стижемо у туристичко место Тредбо. Место је више посећено у време зимске скијашке сезоне, јер је ово зимски туристички центар. Сместили смо се и спремили за сутрашњи успон на највичи врх Аустралије.Субота 26.4.2025.год., дан успона. На успон смо кренули у време свањивања у 6:30 од хотела где смо били смештени.  Са нама на успон кренуо је и амбасадор Србије у Аустралији, господин Раде Стефановић. Ишли смо стазом кроз шуму поред потока, прелазећи неколико пута на другу страну преко мостова. Стаза је обележена са малим кочићима на којима су стрелице за усмерење. Пут је био серпентински, а стаза којом смо се кретали је пресецала простор између серпентина. Била је сва од изграђених степеница, углавном од дасака које су осигуране клиновима, али и од камених блокова. Степеници су различите висине, што је изискивало додатне напоре у савладавању успона. Оваква стаза је била до горње станице успињаче, жичаре. Тај доњи, тежи део успона, био је дуг 4 км, имао је успон од око 600 м, а савладали смо га за 2 сата и 20 минута. Након паузе за одмор и прикупљање групе кренуло се даље ка врху Кошћушкин. Даље је стаза изнад мочварног терена била са уграђеном челичном конструкцијом. Стаза је широка 1,5м, а висина од 20-ак цм, до око 1м, зависно од терена. Газишта су од решеткастих плоча. Тако да већим делом ове стазе немате осећај да газите по планини. На местима где није неопходна ова челична конструкција, стаза-пут је од камена, негде поплочан плочама, а негде је то ситан камен. Таквим путем ишло се око 7 км, и на врху смо били у 11:20, непуних 5 сати пешачења са пређених 11 км, са апсолутном разликом у висини 854м (хотел је на 1374м, а врх Кошћушкин је на 2228м). Честитања, фотографисања, окрепљење и боравак на врху око 40 минута. Обележје врха је зарубљена четверострана пирамида, висине око 1,2м, са исписаним називом и подацима на горњој страни пирамиде. Назад смо се  кретали истом путањом као у успону и стигли смо до горње станице успињаче. Одатле смо се укрцали на корпе успињаче и вратили се на полазну станиц. Поглед са успињаче је изврсан, а док смо се возили, испод нас су планински бициклисти имали неку трку у оквиру такмичарског програма у Аустралији. Тако смо укупно прошли 17,64 км за 415 минута са свим паузама и имали кумулативно 1043 м успона. Треба поменути да је ово национални парк и да се води брига о чистоћи. Нема отпада по планини, а на око 2000 мнв има добар мокри чвор, који помаже у очувању природе. Увече смо имали састанак и разговор на тему данашњег успона.

Планина је добила име по пољском националном хероју Тадеушу Кошћушку 1840. од стране истраживача, грофа Павела Шћелетског. Простире се на територији Новог Јужног Велса.  Тадеуш Кошћушко Белорусија 4.фебруара 1746. – Soluthurn, Швајцарска 15.октобра 1817. – пољско-литвански војсковођа и борац за слободу. Кошћушко је суделовао у Америчком рату за независност као генерал-бојник и помоћник Георгеа Washingtona. Именован је за главног  континенталне војске. Борио се и за независност Пољске и подигао устанак. Народни је херој Пољске, САД, Литваније и Белорусије. Спомиње се у пољској националној химни. У његов спомен, Пољаци су од  1820. до 1823. године подигли велики насип (Копиец Косциусзки) у Кракову. По њему је названа улица у готово сваком пољском граду и у неким већим европским градовима ( Санкт Петербург, Београд, Вилниус, Будимпешта). Његово име носе многа места у САД-у. Подигнути су му споменици у Француској, Швајцарској и Белорусији.Аустралијски Алпи  су јужни део Велике разводне планине, планинског ланаца уз саму обалу Пацифика. Алпи се простиру преко Новог Јужног Велса и Викторије, три од шест аустралијских држава. Поред ових држава, Алпи укључују и шеснаест националних паркова и резервата. Планина мења име по држави кроз коју пролази, тако да је у Новом Јужном Велсу „Снежна планина” док је у Викторији брдо „Бриндабела” Планина је данас препознатљива по присуству снега током јула, са једним од најбољих скијалишта у региону. Аустралијска престоничка територија је аутономна област Аустралије у оквиру које се налази главни град Камбера. У овом делу пролази алпински ланац којег становништво назива брдо Бриндабела. На локалном језику име се преводи „два пацова-кенгура“. Међутим, постоји објашњење да назив потиче од Бринди Бринди (или Бренди Беар), локалног израза који значи „вода која тече преко стена“.  Ланац чини значајан хоризонт западно од града Канбера, главног града Аустралије. Национални парк Бриндабела налази се северозападно од границе између Новог Јужног Велса и аустралијске престонице и граничи се са националним парком Намадги. Парк се простире на површини од 213,6 km². Брдо Бриндабела, на северу, поседује гранитна брда који су у ствари дубинске магматске стене, из групе киселих стена које имају грануларану и фанеритну текстуру. Ту се, такође, налази и највиша тачка аустралијске престоничке територије, планина Бимбери (1912 м). Вегетација се протеже од зељастих равница, алпских ливада па до шуме еукалиптуса.  Фауна је такође разнолика: источни сиви кенгури, валабији, вамбати, свраке, папагаји, вране. Снежне планине су највиши планински ланац на аустралијском континенту са највишом тачком, планином Кошћушко, са врхом од 2.228 mнв. Планина се налази јужно од града Канбера, у Јужном Новом Велсу и део су аустралијских Алпа. Ту се, такође, налази национални парк Кошћушко који је један од најзначајнијих националних паркова у Аустралији.  Простире са на површини од 670.000 хектара. Подручје је заштићено и званично је класификовано као део националног парка. Ту се налазе четири скијалишта Новог Јужног Велса. Врх Товнсенд је други највиши врх Аустралије (2.209 метара). Смештен је 3,68 km северно од планине Кошћушко. Планина Јагунгал (2.061 метара) је изоловани врх, северно од националног парка Кошћушко. Налази се усред простране равнице, видљив је издалека и његов врх пружа величанствен поглед на целу регију, али је његов успон јако тежак. Кроз Снежне планине теку главни речни токови југоистока Аустралије. Извор реке „Снежна река” извире на овој планини на надморској висини од 2.200 метара. Река Марумбиџи  извире такође на овој планини. Ток реке је усмерен према западу, кроз територију савезне државе Нови Јужни Велс и слива се у ушћу реке Мари, која пролази кроз главни град Аустралије — Канберу. Највише регије планина имају алпску климу, која је карактеристична по дугим и оштрим, хладним зимама са доста снега и кратким и свежим летима. Ова клима је ретка у Аустралији. Најнижа температура, 29. јуна 1994, забележена је     -23 °C. Планина је покривена алпским шумама. нарочито еукалиптусом. У пустињском делу планине Акација је предоминантна. Највиши град се налази овде, у питању је град Камбора са 600.000 становника. Град је на највишој надморској висини у целој Аустралији. Налази се у границама националног парка Кошћушко, на путу између Киандре и Какобана, друге хидроелектране у региону. Киандра је на 1.400 м надморске висине, напуштени је град из доба златне грознице и родно место скијања у Аустралији. Недеља 27.4.2025.год., путовање ка Камбери и Камбера. На пропутовању западним делом Аустралије, аутобусом путујемо од Тредба ка Камбери. Ради паузе застајемо у месту Цоома. Аутобус стаје поред великог парка. Наилазимо на велики број јарбола са заставама држава, претпостављамо да оне представљају национални састав овог града или дела Аустралије. Бољим загледањем уочавамо југословенску заставу са звездом петокраком, а мало даље и српску тробојку са круном. Ово ме је обрадовало, јер ни овде нисмо заборављени, бачени у запећак. Ветар нам није ишао на руку (није га било), па смо једва дошли до позиције да се заставе мало развију како би их снимили. Успели смо. Ту је и музеј фотографија живитињског дела Аустралије. Парк је лепо уређен, а као и свуда у неком крају је добро уређен и одржаван јавни мокри чвор.Око 13:00 стигли смо у Камберу до Абоде хотела где смо имали смештај. После смештаја, планирана је пешачка тура. Да би дошли у позицију за пешачење требало је обавити транспорт. Користили смо аутобусе јавног превоза. Занимљиво је да су аутобуси за разне линије обојени различитим бојама. У бусевима се не купују карте, већ се превоз плаћа платном картицом. Пролазите поред возача, наслоните платну картицу и ако је уреду пролазите. Таква вожња од неколико станица, која је трајала око 15 минута коштала је око 60 динара. Од станице аутобуса упутили смо се ка другом највишем делу града брду Аинслие 843 мнв.Прошли смо кроз Глобе парк, па улицама и поред неких верских објеката до стазе које воде на брдо (планину). Пењући се стазама уочавамо већи број кенгура који у ово предвечерје пасу. Не обраћају пажњу на нас. Видимо и велике шарене папагаје и црно беле вране. По боји подсећају на свраке, али нису, јер имају лик врана. Тако стижемо до врха, који је уређен, а одакле се пружа поглед на Камберу. Пружа се поглед на вештачко језеро које је настало преграђивањем реке Молонго. Уочава се град са пуно зеленила, са измештеним деловима града као насеља, скупине зграда. Баш због такве градње град је разуђен. Ово ходање, горе па назад трајало је 250 минута, при чему смо прешли 10,48 км и имали 648м кумулативног успона. После ове шетње пријала је вечера у једном од многобројних ресторана у центру. Нешто мало о Камбери, главном граду Аустралије. Реч Канбера потиче из језика аустралијских староседелаца Абориџина и значи „место за сусрет“. Као престоница Владе Аустралије, у Канбери су смештени и Парламент Аустралије и Високи суд Аустралије, као и многобројне владине канцеларије и установе. Такође у граду се налази и неколико историјских и културних националних знаменитости Аустралије. Пре досељавања Европљана, територију данашње Канбере насељавала су племена Нгунауал и Уалгалу. Археолошке истраживања доказала су да су прва насеље постојала 21.000 година пре нове ере. Данашња Канбера, носи име које је стотинама година старије од ње. Европски истраживачи населили су град раних 1820-их година. Од 1820. до 1824. из Европе било је послато четири експедиције. Како археолози верују, Џошуа Јохан Мор је био један од првих градитеља нове Канбере. Он је од староседелаца откупио велику површину града. Озбиљнија европска насељавања десила су се крајем 19. века.Развојем Новог Јужног Велса, који је за кратко време прерастао од многобројних села до државе престонице, почела је дебата између Сиднеја и Мелбурна. Оба града која су се све више развијала, захтевали су од власти Аустралије да постану главни град Аустралијског савеза. Како је надметање и расправа све више узимала маха, дошло је до компромисног решења. Одлучено је да се изгради нова престоница на територији између Сиднеја и Мелбурна. Договорено је да ће се током изградње града, све битне државне послове и функције одвијати наизменично у Сиднеју и Мелбурну. Један од захтева за изградњу нове престонице био је удаљеност новог града од Сиднеја не сме да буде мања од 165 км. Државни геометар Чарлс Скрајвенер дошао је на идеју да се уместо изградње новог града, искористи градско подручје Канбере која је била да задовољавајућој удаљености а и испуњавала је све прописе. Године 1908, власти Мелбурна и Сиднеја сложили су се да је Канбера одлично подручје за нову престоницу. Званичници су расписали конкурс за уређење града. Коначно је 1.јануара за најбољи пројекат проглашена идеја Волтера Берлија Грифина 1913, Грифин добија средства из националног инвестиционог плана. Дана 12.марта 1913. град је службено назван Леди Денман, по Гертруди Денман, супрузи тадашњег главног гувернера лорда  Томаса Денмана. . Са отварањем Привремене зграде парламента, савезна влада се преселила у Канберу 9.маја 1927. Затегнути односи у Европи, Први светски рат, Велика криза и Други светски рат значајно су угрозили развој пројекта.Абориџднска амбасада у новој престоници отворена је 27.јануара 1972. Од 9. маја 1988 Парламент Аустралије је званично почео да ради у новој згради. Децембра 1988.Највиша тачка је планина Манџур – 888 м. Остала узвишења су планина Маунт Тејлор, Маунт Ајнсли, Црна планина и Муга Муга. Поред планина, град је окружен и еукалиптусовим саванама, пашњацима, мочварама и сувим еукалиптусовим шумама. Река Молонго тече кроз сам град где је постављена брана на језеру Берли Грифин које се налази у самом центру града.Град је подељен у седам области од којих је свака подељена на више засебних делова.

• Северна Канбера, највише насељен током 1920-их и ’30-их, и 1960-их, 15 предграђа

• Јужна Канбера, насељена 1920-их и ’60-их, 12 предграђа

• Воден Долина, насељена 1963, 13 предграђа

• Белконен, насељена 1967, 25 предграђа

• Вестон Крик, насељена ин 1969, 8 предграђа

•Тагеранонг, насељена 1974, 19 предграђа

•Гангалин, насељена раних 1990с, 7 предграђа

Понедељак 28.4.2025.год., дан за пријем у амбасаду и пут ка Сиднеју. Из текста се већ видело да је амбасадор Србије у Аустралији, ишао са планинарима из Србије на успон на Кошћушкин. Амбасадор нас је позвао на пријем у амбасаду и тако нас удостојио као грађане Србије, али и као колеге планинаре. Пријем је био срдачан са лепим послужењем и информисањем од стране амбасадора Стефановића. Информисање од успостављања дипломатских односа, одлука од којих су многе постављене на простор сталног увида. По информацији у Аустралији живи око 100.000 житеља са наших простора, из Србије. Након пријема оришли смо у још једно пешачење Канбером. До поласка аутобуса за Сиднеј имали смо на располагању 3 сата времена, те нисмо хтели да их неискористимо, свак на свој начин. Ми смо отишли до нове зграде парламента Аустралије. Велелепна зграда са фонтаном испред и грбом на предњој горњој ивици здања. Грб који у себи има Кенгура и Ему. Унутра је са много великих уметничких дела, пре свих Аборџина. Мало нам је времена остало за овако важан и леп објект. Пошто смо планинари и већину делова земље и градова упознајемо ходајући, то смо се од парламента упутили пешице преко једног од мостова изнад вештачког језера на реци Молонго. Прешли преко моста и ходали поред вештачког језера у ком су разне птице, биљке поред, а водоскоци и фонтане унутра. Тако ходајући наиђемо и на јато Какадуа који се у парку боре за храну. Одатле прођемо кроз велики спомен парк на успомену на Корејски рат. И време нам “исцури“. Хватај такси, на чему нам је помогао један љубазни поштар, који је иначе бугарских корена.  Он је знао бројеве и фирме, позвао и помогао да ово обавимо на време. Седамо у бус, па вожња до Сиднеја, где се у вечерњим часовима смештамо у собе хотела Ридгес. Било је времена за вечерњи излазак и прво упознавање са овим бисером Аустралије. Али главно упознавање тек следи.Уторак 29.4.2025.год., дан за Сиднеј. Пре описа и нашег доживљаја овог велеграда, ево неколико напомена о граду.Сиднеј је главни град савезне државе Нови Јужни Велс. Сиднеј је највећи град по површини у јужној хемисфери и најнасељенији град у Аустралији. Прва европска колонија је основана 1788. године.Сиднеј је био домаћин многих спортских, културних и политичких догађаја и приредби попут Игара Комонвелта 1938, Летњих олимпијских игара 2000., Рагби купа 2003, у Сиднеју је одржан Светски дан младих. Сиднеј је смештен  око залива Ботани Беј. Залив је подељен на много мањих залива. Унутрашњи део залива назван Порт Џексон је највећа природна лука на свету. Погодна лука је основни узрок настанка града на том месту.Простор данашњег Сиднеја су пре 40.000 година насељавали аустралијски староседеоци Абориџини. Проналазач Аустралије, Џејмс Кук, је 1770. први пут стигао на тло Аустралије у заливу Ботани Беј на простору данашњег Сиднеја. Град је основао британски адмирал Артур Филип 1788. године као прво британско насеље на простору Аустралије. Филип је град назвао Њу Албион, али је касније преименован у „Сиднеј“ према британском министру унутрашњих послова Томасу Таунсхенду, лорду од Сиднеја. Европљани су уништили стара насеља Абориџина који су настрадали због болести на које нису били имуни. Сиднејска опера данског архитекте Јерна Уцона најпознатија је грађевина у Сиднеју. Саграђена је у експресионистичком стилу. Друга позната грађевина у Сиднеју је Сиднејски лучки мост чији је пројектант енглески инжењер Ралф Фриман. Град има три ботаничке баште од којих је најпознатија Краљевска ботаничка башта. Сиднејски торањ је висок 305 м, те је други по висини у Аустралији и трећи по висини на Јужној хемисфери. Сиднејска опера се налази у  главном и највећем граду у држави Нови Јужни Велс. Опера покрива 18.000 квадратних метара, дугачка је 183 метра, а широка 120. Позната је по конструкцији крова који изгледа као шкољке, што је представљало велику иновацију у свету архитектуре, али и изазвало бројне проблеме у конструисању. Сиднејски лучки мост је једна од главних знаменитости Сиднеја. Заједно са Сиднејском опером представља симбол овог града и целе Аустралије. Преко луке Порт Јацксон, највеће природне луке на свету, мост повезује северну и јужну обалу Сиднеја. Због карактеристичног лучног изгледа добио је надимак „вешалица за капут“ . Пошли смо скоро цела група, из хотела Ридгер у улици Ливерпул, па онда улицом Георге све до пристаништа на океану. Пристаништа за крузере и мање туристичке бродове који возе туристе на разгледање Сиднеја са воде. Тако стижемо до чувене, јединствене, зграде опере. Од зграде се одлично види и чувени мост. Тада, од опере угледасмо да неки људи иду по луку моста. Супруга и ја одлучимо да покушамо да изађемо на мост и тако остваримо поглед на скоро цео Сиднеј, бар на овај централни, најзначајнији и најлепши. Некако уз питања житеља који имају радње и једног полицајца, успемо да дођемо до канцеларије где се врше пријаве за одлазак на мост и регулише то питање. Канцеларија је испод конструкције моста, на обалном делу. Рекли су нам услове, а најважнији су да је цена карте за трочасовну туру 365 аустралијских долара, нешто око 200 еура. Да се добија заштитна опрема која подразумева и појас са везом за главно уше на мосту. Све време сте у спрези са тим ужетом. На мост се не носи ништа од ствари које би могле испасти, ни мобилни телефон. За успомену и доказ фотографиша вас водич, а та услуга кошта око 30 еура.  Све смо то сазнали и прихватили и требало је да нас укључе у групу у 11:45 (а ови разговори се одвијају у 10:30). Али онда још додатно питање: Колико година имам? Пошто рече, радник за договор око овог аражмана каже да треба да имам лекарски преглед, а да га обавља од њих овлашћена установа. Та организација није брза и јефтина, те одустасмо од изласка на мост. Било нам је јако криво. Али има и других садржаја.Вратимо се до зграде опере и од ње упутимо ка великом парку који има разне садржаје. Прођемо поред Говерммент куће,  па поред Сиднеј Консерваториум оф мусиц, те кроз Ројал ботаник парк у ком је и једно језеро са разним птицама које овде битишу. У парку су разне врсте дрвећа, украсног шибља и цвећа. Парк ври од пролазника, туриста, али и рекреативаца који трче на све стране. Прођемо на супротну страну, на видиковац са ког се види зграда опере и мост. Овде се лепо уклапа фотографија опере у конструкцији моста. Фотографишемо и вратимо се у ботанички део парка, те преласком преко улице уђемо у Домаин парк, а одатле у Арт галерију. Погледамо сталну изложбу слика и скулптура, али и других радова. Неки наши сапутници одлучили су да учествују у креативној радионици. Одатле одлазимо да Хајд парка, а преко улице је катедрала Цоок&Пхилип, коју радо фотографишемо. У парку су лепе, а не гломазне фонтане. Даље у парку је АНЗАС меморијал у славу ратницима, а недалеко је скулптура у облику топовских граната. Враћамо су у хотел пуни утисака. Ова наша шетња Сиднејом трајала је 5 сати, а прошли смо 17,13 км са 444 м укупних успона. Поподне смо обавили још једну шетњу по ужем делу града, а и ради куповине.Среда 30.4.2025.год., дан предвиђен за национални парк Плаве планине. Плаве планине (Блуе Моунтаинс) налазе се у Аустралији и имају статус националног парка. Овај предео као да се налази између стварнсоти и сна, а необично име дугује вегетацији. Наиме, стене су прекривене густим шумама, а већина њих густом вегетацијом еукалиптуса којих има чак 90 врста. Када се температура дигне, етерична уља плавог еукалиптуса испаравају и распршују се тако да не допуштају продор светлости, осим плавог спектра који је најпродорнији јер има најнижу фреквенцију. Због тога посматрачима предео Плавих планина изгледа окупан у плавој боји. Плаве планине су подручје површине 11.400 км², које се протеже западно од реке Непеан, све до реке Кокс у држави Новом Јужном Велсу. Чине северну границу ширег градског подручја Сиднеја, од чијег су средишта удаљене око 50 км. Област је испресецана клисурама и до 800 м дубине. Највиша тачка је 1189 мнв. Од синоћ, па и јутрос време се променило. Киша и пљускови са прекидима и повременим разведравањем. Прати нас киша, ниска облачност и магла. Видиковци постају места за гледање магле. На овом делу нашег путовања немамо срећу с временом. Но, од позиције Јамисон крећемо ка водопаду. Урећеним стазама , које су у неким деловима укопане у стене, тако да је стена уствари стреха, она нас у деловима пута штити од кише. Природа је још увек бујна, мада је ово на јужној полилопти као крај нашег октобра. Прелазимо преко набујале реке, јер је стаза тако уређена да између полоча на које стајемо тече вода. Са леве страна вода се спушта каскадно преко стена, а онда наставља свој ток и преко стене прави водопад. Тај водопад смо могли видети, тек пошто смо уређеном стазом, која просто виси над кланцем, стазом која је осигурана оградама сишли неких 50-ак метара ниже. Наше укупно спуштање у кланац било је око 300 м. Фотографисање, те због временских неприлика, одлука је да се не иде дубље, већ повратак на почетну позицију.  Одатле покушамо да се преместимо на други видиковац, десетак километара од ове позиције. Али невреди, тако да се фотографишемо са маглом и враћамо за Сиднеј. Невидесмо плаву планину у тој плавој боји, већ у сивој, магловитој. Али таква је судбина нас планинара. Ова пешачка тура трајала је само 90 минута, а прешли смо 2,73 км са 318 м успона. Највиши ниво на ком смо били је 894 мнв.Четвртак 1.5.2025.год, поново дан за Сиднеј. Овог пута Биља и ја одлучили смо да идемо на другу страну. Од хотела Ридгес у Ливерпул улици, па у Георге улицу, онда у Гоулбурн улицу , па ПИТТ до Белморе парка. Потом до главне станице Сиднеја гда се укрштају све линије метроа и возова, повратак на ПИТТ улицу,па у Девонсхире и улаз у Принц Алберт парк, а у парку су и тениски терани као и отворени базен. Прошетамо парком по облачном времену са повременим пљусковима. Уснимили смо и дугу на небу. Из парка се упутимо на Цлевеланд улицу, па на Сити роуд, са које улазимо у Викторија парк. У парку поред споменика и фонтана има једно мање језеро у ком се брчкају патке и још неке пловуше, као и отворени базен, али још није примио пливаче. Изласком из парка наилазимо на зграду универзитета. Потом даље Бај улицом до Вентвортх парка у ком је много терена за тренинге рагбиста, као и стадион за одигравање утакмица. Пролазимо поред Сиднеј фиш маркета и Пирмонт улицом долазимо до Националног Маритиме музеја. Овде је много реприка старих бродова, једрењака. Овде је и реприка Куковог брода којим је први пут допловио до Аустралије. Има и подморница. Уређеном обалом идемо ка крају овог залива, пролазимо поред Интернационалног конвентион центра и испод путева долазимо до Тумбалонг парка који је пун фонтана са водом која благо каскадно тече парком. Излазимо из парка и упучујемо се на другу страну овог залива, где нас чека фонтана плес Лабудова испред Цоцкле Бај Вхарф. Даље, ходањем обалом пролазимо поред Сиднеј аквариум центра. Даље обалом стижемо и до Сиднејске куле – торња, највише зграде у Аустралији, чија је висина 305м, која је једна од највиших у јужној хемисфери. Онда долазимо до Хеадланд парка, који је уз саму обалу, на углу, који је на узвишењу, те су ту видиковци. Један од њих окренут је ка чувеном мосту. Ту испод моста, на шеталишту поред воде, исписана је Морзова азбука. Даље смо наставили обалом до Георге улице и потом до хотеле. У овој шетњи Сиднејом провели смо 350 минута, прошли 17,11 км и имали 344 м успона. Највиша кота на којој смо боли је 95 м, а најнижа 1м. Нашу шетњу ометала је повремена киша, пљускови.Петак 2.5.2025.год., дан за повратак. Пошто је лет био у вечерњим сатима, то смо имали времена да још једном направимо пешачку туру Сиднејом. Одлучили смо се да одемо до паркова где су спортски терени и стадиони, како за крикет, тако и за рагби. Прошли смо поред Хајд парка, али у делу где нисмо били. У том делу где је споменик АНЗАС меморијал, преко дугачких каскадних фонтана лагано тече вода. Онда се усмеримо у Оксфорд улицу, па у Финдерс улицу, те тако долазимо до великог Мооре парка. На улазу у парк налази се пространо велики споменик Корејском рату. Даље је много терена за тренинге рагбија и крикета. Пређемо преко улице у други део парка где је терен за тренинг крикета. Ту нас ухвати јака киша и склонимо се у једно аутобуско стајалиште. Пауза у нашем ходању била је нешто више од пола сата. У наставку пређемо у други део парка где су стадиони на којима се играју утакмице. Били су затворени, тако да снимак кроз капију и сећање остаје једина успомена. Одавде се Оатлеј улицом спустимо до Паддингтон парка. Обавимо ручак у једном ресторану са италијанском кухињом и наставимо даље. Прођемо поред парка Ројал хоспитал фор вумен, уђемо у Ливерпул улицу, па у Дарлингхурст и онда у Виллиам улицу. Онда прођемо поред паркова које смо већ обишли и спустимо се до обале, како би бацили још понеки поглед ка две највеће знаменитости Сиднеја, ка Опери и мосту. Ту на обали састав Аборџина, њих тројица имали су своју тачку, како би привукли и забавили публику. При повратку ка хотелу кретали смо се Георге улицом. Ту смо свратили да видимо још једну фонтану, а ту је и споменик  са војницима на ком пише да се никад не заборави. На том тргу су и светски најпознатије куће моде и парфимерије. Крећући се ка хотелу наишли смо и на уличног певача. Ово ходање Сиднејом трајало је 5 сати, а прешли смо 13,4 км и имали 328 м успона.Примакло се време за одлазак на аеродром и летење авионима до Србије. Лет Сиднеј – Каула Лумпур трајао је 8 сати.  Пауза у Каула лумпуру 3 сата. Лет Куала Лумпур – Истамбул 11 сати. Пауза у Истамбулу око 3 сата. Лет од Истамбула до Брограда 2 сата.Тако да смо у путовању провели више од 24 сата, од којих је 21 сат био у ваздуху. Али, због временске зоне произлази да смо полетели из Сиднеја у 21:05, а слетели у Београд 15:00 следећег дана, значи 18 сати.Вратили смо се кући пуни утисака, међу којима су најупечатљивији:-Уређеност националних паркова и паркова уопште, без отпада, са информацијама о парковима и позицијама где се налазите, информацијама о биљном и животињском свету, са јавним мокрим чворовима, па чак и на 2000 мнв, при успону на Кошћучкин. У националним парковима са могућности да дозовете помоћ преко радио везе, ако вам је потребна;-Поштовање према верским убеђењима и заоставштином Аборџина, не само у просторима где су давно живели, већ и у парламенту који на зидовима има радове који се ослањају на аборџинску традицију;-Однос возача у саобраћају према пешацима, ако је пешак на метар два од прелаза, нема шансе да возач хоће да се провуче и прође, обавезно стаје;-Услужност у хотелима и ресторанима, по градовима где смо боравили, је толико људска, топла, а види се у опхођењу, па и у изразу лица, ставу. А били смо у ресторанима где служе кинези, корејци, италијани, грци, вијетнамци, па и многи други. На улицама је много младих, сви се друже, без обзира на боју коже, на стил одевања, на језик којим говоре, а лако се пребацују на енглески;-Мелбурн парк и прилика да будемо у непосредној близини Род Лејвер арене, арене у којој је Новак Ђоковић освојио 10 грен слем титула, Аустралија опена у тенису;-Сусрет са кенгурима на више локација, тим питомим погледима иако их ометамо у паши;-Таласи Индијског океана у околини Филиповог острва, које је неко газио, а некога су запљуснули. Ето десило се да будем и на овом океану, а претходно сам био на Атланском и Тихом;-Таласи Тихог океана у реону великог океанског пута пешачења, ужем делу код 12 апостола, од којих сада постоји само 8, а до којих се спушта Гипсоновим степеницама;-Зграда сиднејске опере и мост који ће ускоро бити стогодишњак;-Имати прилику видети и ходати около и унутар највећих мегалита у свету, мегалит Улуру и скуп мегалита Ката Тјута, поштујући божанства Аборџина;-Увече, ноћу бити у Мелбурну на Сити скверу, где се одвија улични програм уз блештавило светла и повремено избацивање пламена са стубова на обали реке Јаре; -Пријем у амбасади Србије у Канбери, те захвалност амбасадору Радету Стефановићу, што је провео дан са планинарима пењући се на Кошћушкин, али и срдачности при пријему и информацијама о србима и Србији у Аустралији; -Изаћи на највиши врх Аустралије, на Кошћушкин 2228 мнв, не као неки подвиг, већ као чињеницу да као планинар имате и ово остварење;

Свакако остаје жал:-За неизлазак на туру пењања и ходања по мосту у Сиднеју, ето немање лекарског прегледа спречи то. За то сам сам крив, јер нисам проучио услове и благовремено покушао да прибавим потребан документ;-За пропуштеном приликом да се оствари план у Плавој планини, план пешачке туре са доживљајем Плаве планине. Нажалост, баш тај дан, кад је по програму била планирана посета, био је кишовит, киша без престанка.

Ево, ово је била наша маршрута у Аустралији. Долетели до Сиднеја 17.4.2025.год.,, направили ову туру по Аустралији, коју сам покушао описати у овом материјалу, те одлетели назад 2.5.2025.год.

У Смедереву        Маја 2025.год. Овај приказ уз помоћ своје супруге Биљане Грујић пренео је Бранко Грујић